Zvezda

•вр 13

3 В Е 3 Д А

стр. 99

Који не давно и тебе за срце уједе царе Цвет ти од војске сатревши, спахије и јаничаре ; Који од пасмине цара Тројана коњица јаше, Кој' стрелу носи и сабљу од нвбесна челика паше. „Коња он доби на превару на ломак планине Цера Невидљив пастир гле крилата ждрепца на пашу тера, Свакога јутра зором на цветну и росну ливапу. Скривен ту Милош у мирисне липе шипрагу и хладу Чекаше једном о Спасову ждрепца ла развиј-г крила И да му плод у томе часу зачедне кобила. Старањем својим и бригом својом и трудом и муком Нодиже Милош вредном својом јуначком руком Омипу једну вижлу дивотне снаге и строја ; Злаћана као сунце беше јој длаке боја, Хитра, к'о стрела брза, лакога крока и скока, Ватрене ћуди и сјајна к'о муња пламена ока: Она се тада о Спасову дану на росној стази Разигра тамо где крилат коњиц на пашу слази. И види чуда ! Таман са злаћена својега двора Најави бајно лице и запучи рујна зора, А исток стаде да трепти у румени и да светли, И нови дан огласише весници зорини петли : Кад се из дубраве мрачне из густе тајанствене горе Појави жељени парип љубимац гиздаве зоре. Диван и срчан, беше и бесмртна снага му бије Кроз да>(ар сваки брже и живље и силније, Омицу када спази како се игра чила. Заржа силан и разви злаћана дивовска крила. Милош из прикрајка мотри и диви се стасу и снази, Ал' и на стоку своју брижан без душе пази. .Јер је баш најтеже сада да омицу лепу сачува, Пошто је крилати ждребац свикао да угрува Кобилу сваку одмах да плод још мртлв затре. Тако и тада хтеде омицу јадну да сатре, Али домишљан Милош у часу из засече скочи И огледалом ждрепцу засени ватрене очи, Виком и лупом га збуни, те жртву своју ману, И безобзирц"! побегне гори низ росну пољану, Никада више на паши људима да се не јави Нити заигра крилат по мирисној цветној трави. „Тако до коња Ждралина Обилић дође свога, Силног и јакога снагом а брзих к'о вихар нога. И што је главно : нигде рањен он бити не може, •Сабља и стрела к'о перје њему одлећу од коже. Једино копите може и мален трн да му рани, За то их троструким сребрним плочама чува и брани. „Стрелу и сабљу од гвожђа из ведрога неба пала Скова му од ковача проклета некаква хала Што се у шпиљи под Озреном крије од света — људи Те се на вечиту огњу ондека пече и смуди. Ту му под вигњем испод камена тврда пода Још од постања света ври лековита вода, У којој страшно оружје, када га скује и спреми Кали и оштрицу вешто на држак и сечиво слеми. Туна и стрела вили најлепшој неман скова. Лепоту знаде да цени и чађава душа његова. Заљубљен Љубодраги лепој и милој вили

Поклони он оружје да се њим дичи и сили, Стрељајућ гором јунаке и творећи зла и јаде. Али оружје вила своме побратиму д^де Да се опроба другде оштрина његова реза: Турчина хладна од њега да подлази језа. Победе ту вам нема док од огужја така Ви не раставите и од коњица страшног јунака. То вам је Милош и његов Ждралин и страшна стрела А шта да кажем за Рељу крилате снаге и тела ?! Није то дечија игра и није то прича и шала: С таким Јунаком се може мерити само хала Равна у свему њему, крилати огњени змаје, Који на прашљиву земљу без велика јада не стаје. Па би за нашу ствар и тада све невоља била, Јербо је Рељина мајка Загорка бела вила, Која би сину знала помоћи своје дати, Која би смела и хтела у борби уз њега стати. Она му даде крила, окриље и дивску снагу ; Лепоту надземаљску поклони сину драгу, Сваку да смртну жену срце за њиме знболи, К'о што му смртни ни један у боју не мож' да одоли. Па шта да речем за Марка тог џина од снаге, тог дива? Један он снагу у страшној мишици својој скрива Колико једна војска силна и многобројна. Њему је борба игра, а забава крвава војна. Један он може војски отпора једној дати, На супрот свима нама може он један стати. Њега једино Усуд ОД крвава посла може Задржат' да нам топузом страшним не штави коже : Јербо је Марка отац проклео нама ла служи, Турскога цара да двори, са Турчином да се дружи. И страшну клетву гњевом и страшћу занетог оца Чуо је Усуд и сад ће цепу извести до конца: Косову равном неће Краљевић Марко стићц Очева грозна клетва текар ће сада га стићи. „Ал' ако будемо кадри Србе међ собом помести, Забуну међу њима створити, сплетке сплести, Неповерење бацит' међ борце и њиховз вође; Ако нам алах и у том у помоћ срећом дође, И управитељ битака Пророк и силни и јаки, Ако се бурни и плахи, на свађи брзи и лаки Ђаури сваде међ собом и мржњу на срцу понесу ; Ако им демон злобе отрује срца у бесу: Онда са пола муке и крви своје и труда, Свладати хоћемо њих на Когову овде и свуда. То вам је порука судбе; она вам јасна и ведра Своје открива тајне, отвара своја кедра. То вам са неба звезде и наклони дуси веле : Победу вама и славу, Ђауру пропаст желе." Старина тако сврши и опроштај узе од цара, Оде под шатор да се од тешкога посла одмара. За њим и сви остали сваки на своју страну; Свима се скиде терет са душе и свима свану. На скоро сваки охрабрен мирно у постељу леже, Па и од цара мисли суморне сада беже. Мирно под шатром заспа и судбину не усни своју, Како ће и он пасти у крвавом овом боју. Ник. ЂсриИ .