Zvezda

стр. 100

З^ЕЗДА

бЈ 13

ИЗ СРПСКЕ ИСТ0РИ1Е X А Џ И Р У В И М Архимандрит манастира Боговађе, — Миленко М. ВукчИевиЛ III Детињство своје провео је код свога оца Ненада, онако како сва сеоска деца онога времена. Растао је дружећи се са суседном децом, постао је шипарац, чувао стоку, док од дечка Рафаила није постао читав момчић, али момчић живахан и окретан, ђаволаст, пун сваке шале и готов на све што један сеоски момчић може учинити. Али она питомина, оно богаство и лепота тамнавске природе није ни могла створити друкче своје чедо, него живо и окретно, ђаволасто и умиљато, у чијим жилама тече не крв, но ватра. Још као голобрадо момче хтеде се једном нашалити веселом, али врло опасном шалом. Једном приликом одене се у женске хаљине, па онако леполик и голобрад, оде са женама и девојкама некаквој Туркињи на прело. Целе је вечери провео млади Рафаило међу женама и девојкама Српкињама и Туркињама у весељу, шали и разговору, само онако како је то обичај на прелима где се само женскиње скупе. Те вечери од стране турске нико га не примети. Али приступ млада момка у неприступачне одаје правовернога мусломанина грех је. Мушко лице не сме видети лице у хануме. За то сваки главу губи, а камо л' „ђаур". Доцније се то некако прокљуви и Турци га стану тражити да му се освете. За неко време он се крио по трлима села Бабине Луке, али најпосле опасност постаде још већ& и он мораде даље бежати, само да би спасао родитеље и укућане. С тога се уклони од куће, па пође по манастирима да учи и највише се задржи у манастиру Боговађи. Бавећи се по манастирима, он изучи добро читати и писати, крстове и ликове резати, а особито је умео лепо писати. Писање му је тако лепо било, да је ванредно лепо преписивао црквене књиге. И као калуђер оставио је врло многе записе *) Пошто се заборави његова кривица у његовом селу и околини он се врати натраг у село. По манастирима се већ беше променио онај враголасти момчић Рафаило, и постао озбиљан човек спреман за други позив у својој околини. Рафаило беше наумио да постане заштитник потиштене му браће, утешитељ клонулих, посре ,ник

*) Ти записи и данас се могу видети у тевтеру манаетира Вољавче, кх>ји се налази чеђу рукописима народне библиотеке у Београду под бројем 56. За тим на неким књигама, које се и данас чувају у Вранковини, у цркви.

између Бога и људи. Момчић РаФаило беше постао човек, који се поузда у се, да на своја леђа натовари тешко бреме једнога свентника у време патње и мучења Србинова На тај начин од ђаволастога момчета Рафаила, које иде међ Туркиње на прело, манастири и књиге, Христова поука и духовници створише Хаџи Рувима, који испи чашу чемера, а на главу мету трнов венац те се упути лагано док не доспе до своје Голготе! IV Пре но што би се запопио, потреба беше да се ожени. Он се оженио девојком Маријом (КаЈ I. стр. 185.), о чијој породици за сад ништа не знам. Г1о том се одмах запопи и поста свештеником у месту рођења. О својој младости Хаџи - Рувим ништа не вели до ово: „сеј јеромонах Рувим Ненадов роди се во предели ваљевској во селу Бабиној Луки" (Кас1 I. стр. 185). Као свештеник служио је доста дуго у своме селу, где је била и црква. За време своје свештеничке службе колико је деце имао, не зна се. У својим записима помиње сина јереја Јована и ћерку Сару. Син му је у то време већ био свештеник и нема сумње да му је уступио своју парохију, пошто се покалуђерио. Сина је запопио а ћерку спремио и удомио, те за то и вели за неке ствари; које је поклонио манастиру: „и нико од мога рода, син или брат да нема тражити моје здје" (иоменути Кас1). Поповање Хаџи -- Рувима пада у најцрње време, у коме је била српска црква за владе Турака. За то овај честити свештеник није имао да се бори само против Турака и угњетача српскога народа, но и противу среброљубља и непоштења Грка Фанариота, који су седели на владичанским столицама. Тада су Грци владике за новац чинили све, не осврћући се ни на Пога ни на душу. Не стиђаху се красти, убијати, отимати, палити и клеветати. У то време један епископ пећски, Грк родом, рад бољега живота и власти, потурчи се. Леонтије, доцније митрополит београдски, прво оклевета па онда иосредно уби свога добротвора итд. То стање српске цркве најбоље слика сувременик и очевидац, који је прилично пропутовао српске земље, а као духовно лице, добро познавао старешине духовне власти. Год. 1784. 6. јула наш бесмртни Доситије пише епископу Шакабечди, па између осталога вели: „....Небесни промисао изабрао је Вас, да сте великога числа народа, о коме је беседа, иастир и ошац; и какав пастир, не као туђин и најамник, не као онм,. који у бедну Србију Еосну и Херцеговину од некуц из Кораманије и Татарске долазе, да и сим њи иреудручене и сумождене овце живе деру и ако је где јогите у костима мозга остало с благосиљањем и проклин>ањем са молитвама и анатемама да исиију, исисају и ирождеру и . (ОбрадовиК Доситије. Домаћа писма Возаров. издање стр. 9 и 10).