Zvezda

386

3 В Е 3 Д А

спавао је за време свечаности, које трајаху више дана, у театру, у амфитеатру и наумахији. Ишао је и гурао се око царских носила када би се ова појавила из Палацијума, у сред светине, да би се само дочепао новца што би издашни кнез бацао, п никада се не би враћао празних шака. Када је цар Домицијан давао велики конгиаријум, прикоме би на сваког грађанина дошло по хиљаду сестерција, био је он од првих, који би се враћали са пуним џепом. Нико није боље познавао календар свечаних дана од љега. Знао је за читаве месеце у напред кад ће бити каква светковина у циркусу, ручак приношења жртви на Капитолу, светковина Изиса, и нико ннје изучавао тако ревносно ас!;а <1шгпа, као он. Али пре свега бринуо се кад би ргае{ес1л18 иг1)1з ступио на своју дужност, кад би се какав победник војсковођа враћао из провинције, нови конзулп избирани, или објављује царски декрет ма какву светковину било у част каквом страном, или домаћем понова у част враћеном божанству, јер т}' је редовно било игре и лумповке, које трајаху често по неколпко дана па и недеља. Тако се Стихус угоји и одебља; али га сустизаше старост, а са н>ом и брига. Пређе када би са својом херкулеском појавом крчио себи пута кроз гомилу, сваки, хтео не хтео, склањао би му се с пута. Сада то већ више није ишло, да при јавној деоби жита, вина, или зејтина добије први свој део, јер га сад гураху у страну млађи и снажнији. Па и времена постајаху све озбиљнија и жалоснија. Са уздахом се сећао прошлих, лепих, дана, када је Рим пливао у сталним свечаностима, на сјајне светковине Сатурналија и године 90., која се никад више неће вратити, на триумфе цареве над Хатима и Дачанима, на оне неописано дивне секулар игре! Као да је Рим обмотала мора. Цар се затварао у своју палату, усљед многих одистинских и зампшљених завера постав неповерљив, а свечаностима сљедоваху погубљивања за погубљивањпма. Господарпма поста Стихус досадан, све рвђе га позиваху на свечане ручкове где је пређе служио гостима својом смешном достојанственошћу на подсмех и забаву. Беше изишао из моде, и невоља му куцаше на вратима. Из дома Фабија избацише га, јер се беше хвалио својим пореклом из овог племенитог рода. Прво узимаху у подсмех овог отрцаног претендента; али госа куће, човек, који се беше уздигао недавно од роба, помоћу наклоности свога господара, који га узе и под своје, бојао се, да се не направи смешним,