Zvezda

ПОСЛЕДН.И ФАБИЈЕ

393

како се зваше ослобођеник, састшеноме телу, нову, али плебејску крв и учини, да старо стабло још једном процвета. Бзегов син беше Жарцелпн}гс, који, у пркос великом имању и високом положају, није могао да сакрије ниско порекло и плебејске назоре. Син шпанскога либертина осећао се изабраним да спасе част старога племена које је он узурпирао и да освети срамоту, која је томе племену нанесена. Зато је и дао да се Стихус тражи, а да би га што сигурније ухватио, послужио се љеговим пријатељем п посла му тогу и латиклав и поздрав Виолантиле. Е.ад је Стихус приспео у Квиринал било је десет часова. Баш «е пео са Еутихијаном п робом уз брежуљак Мамури, који се граничио са палатом и баштом Фабија. Јанитор отвори оба крила капије и одведе га у сјајни атријум. Еутихијана неста, осмејкујући се и намигујући на а! Сад је стајао ту, где је целог свог века желео да стоји сам у полутамноме атријуму рода Фабија. Пурпурни велум, који беше разапет над имплувиом, далеко је на све бацао црвенп од-блесак преко језерца оперважена мрамором, у сред сале, у које тецијаше кристал-вода из чељусти бронзаних лавова ; преко сацелума кућевних богова, где се уздизаше позлаћена статуа победпоца Херкулеса, који је седео на лавовској кожи, ослоњен својом батином о колено и у десној руци држи Хесперидину јабуку. Сребрни штитови на шареним стубовима беху као крвљу преливени, а светлост трепераше по мраморним хермама на зидовима, које бејаху обојене пурпуром. Све око љега: златни и бронзани украси, сале, небројене почасне круне, коринтско поеуће, све се светлило у мађијском одблеску. Изгледаше му као да је ван обичнога живота. Свуда мртва тишина, само је вода жуборећи отицала у имплувијум. Један млади тритон у сред басена, по коме пливаху полурасцветани лотови цветови, избацивао је из своје шкољке воду у вио, одкуда је у мелодичним тоновима падала натраг. Стихус је био као омађијан, пренесен у неки други, далеки, далеки свет. Није -знао, шта бива са њиме. У своме животу стајао је у многим атријумима, очекујући на своје дохотке, и још му се никад није овако десило ! Дивпо се лепоти кој.а га окружаваше, гледао је, а ипак је кије видео, а затим би му поглед опет пао на његову промењену прилику и застао би као укопан на пурпурним украсима латиклава који му висаху на прсима. Пробао је да мисли, шта ће сад бити, како ће се у будуће развити његов нови живот, шта ће од сада радити. Али од ових силних мисли које сад на њега навалише, није