Borba, 01. 12. 1990., str. 7

"x Wa 000

"icopočetak krize:prava:kod nas?.

Tarzan u džungli paragrafa

Bojana Ilić — Oprijan

rajem 1982. godine imao sam priliku da na jednom visokom skupu ažem da je pravni poredak Jugos-

lavije, pa time i njen pravni sistem, uveliko u raspadu, a na pojedinim segmentima uopšte ne funkcioniše. Na Kosovu, recimo. Izrekao sam da smo u džungli paragrafa u kojoj bi se i Tarzan teško snašao. Moja, tada, bogohulna misao još jednom je potvrdila definiciju Bernarda Šoa da „sve istine počinju kao blasfemije“. Erozija sistema krenula je postepeno, sa kasnijim ubrzanjima, da bi danas dovela do kompletne ustavno-pravne konfuzije, odnosno haosa u kom se više niko ne može snaćiOvako je razgovor za „Nedeljnu Borbu“ započeo Milovan Buzadžić, predsednik Ustavnog suda Jugoslavije, diplomirani pravnik, diplomirani sociolog i magistar političkih nauka. Povod „obrušavanje“ IO HČKO8 pragmatizma na Ustavni sud, ritki korak politike u pravo, pri čemu bi ovo drugo „moralo“ da razreši (ne)razrešive političko-ekonomske razmirice jer su mnoge oči uprte u ovu instituciju federacije kao (poslednju) nadu nepristrasne' arbitraže. | Istini za volju, predmetima sa političkog (a povezano s tim i ekonomskog) terena, Ustavni sud Jugoslavije bukvalno je zatrpan, pa je zato: dobio dimenzije vrhovnog presuditelja u tome šta će se dogoditi (i da li će se uopšte nešto dogoditi) ako najviši organi razvlašćene države upotrebe normalne instrumente (još uvek) važećeg pravnog poretka. Reč je, naravno, i o nostalgiji za pravnom državom, koju tako zdušno svi priželjkujemo, naročito po pitanjima „koja život znače”

Svađa u paragrafu

0 Kad bi se zakoni mogli požaliti, na čiju bi adresu to najpre učinili u Jugoslaviji? — Prema Halifaksu, koji je očito uzimao u obzir druge sredine i okolnosti, zakoni se „žale“ — na pravnike. Za naš sistem, međutim, to nije sasvim tačno, jer domaći normotvorci nisu dozvoljavali mešanje struke. U taj propis — ili propise svako je hteo da „ugura“ svoj interes, rečenicu ili stav Tako su nastale hrpe normi koje nisu u stanju da odgonetnu ni najvispreniji pravnici. To se nije dalo tumačiti, a pravo se, znamo, stvara da bi se primenjivalo Posledice su i zakoni, sa različitim rešenjima u istoj materiji međusobno protivrečnih Takođe, pisani su teško razumljivim jezikom čak i za stručnjake. „Od ludog jezika dolaze mnoge neprilike“, verovali su još Rimljani. Šta to znači za primenu zakona? Jednostavno je — onemoguća“dž .MP, MON }

0 Za koji periođ konkretno vezujete

— Moje mišljenje je da nikad u potpu nosti nismo poštovali pravnu struku, pa su mane postojale od samog početka. Ali, sa gledišta pravne nauke, činjenica je da su zakoni ı drugi propisi u Jugoslaviji daleko solidnije rađeni i oblikovani posle rata, pa sve do Ustava 1974 Tekstovi koje je, recimo, pisao Moša Pijade, daleko su razumljiviji od onih koji su nastali kasnije. Već sam Ustav iz 1974, s gledišta normativne tehnike, nije u pravom smislu ustavni tekst ako izuzmemo norme o slobodama i pravima građana. Da ne govorim o ustavnim načelima, pisanim stilom koje smo naučili iz političkih, odnosno partijskih dokumenata. Otada su zakoni krenuli u tom pravcu

Sama sadržina pomenutog akta takođe Je druga priča. Ustav mora da pođe od realnog tla, da oblikuje život, ali ne i da „okameni“ stanje nego da pruži šansu za

razvoj. Naš Ustav iz tog doba je u mnogim stvarima čista utopiJa. Kako Marks rčce,

„posledica shvatanja političke elite da može sve što hoće“, da pretvara volju u glavni uzrok. Drugim rečima, promena društvenih okolnosti, posebno izmenjen odnos moći, dovode do toga da to postaje parče hartije. Zamislite, kako je pisao Lasal, da u dvorištu imate drvo jabuke, a poželite da je smokva. Kad se rodi plod, uprkos vašem verovanju, želji i potvrdi mnoštva svedoka, jasno će se pokazati da je to ipak jabuka. e U „Bedi filozofije“ Marks, kad ga već citirate, takođe kaže „da zakonodayvstvo protokoliše volju ekonomskih odnosa“. U vreme Ustava iz 1974. „aminovali“ smo samoupravljanje. Mnoge stvari su se i u ekonomskom smislu u međuvremenu znatno promenile. Nije li upravo taj naš najviši pravni akt smetnja promenama kojima težimo? Šta učiniti sa pojmom društvene svojine u smislu novih zakona savezne vlade, recimo Zakona o društvenom kapitalu? :

— Ideja samoupravljanja nije se prvi put rodila kod nas. Život, koji Je jači od svake norme, je pokazao da ona na našem tlu nije mogla da se razvija u obliku. koji smo proklamovali. Amandmani iz 1988. trebalo je da znače korak napred, jer u ustavnim rešenjima uopšte, pa time i adekvatnijim rešenjima samoupravljanja i ob-

· lasti svojine. Ti amandmani dali su zaista

savremenija rešenja. Na žalost, ranjivi su pre svega u smislu mogućnosti različitih tumačenja. U društvenoj svojini sada imamo norme međusobno protivrečne. Važeće ustavne norme i osnovna načela Ustava, proklamuju nešto sasvim drugo od aman+ dmana. Uz to, prvobitni tekst normativnog dela Ustava i Amandmani takođe potpuno ne korespondiraju. U skladu sa naelima, valja tumačiti normativni deo dakle i amandmane — i to sad izaziva niz nejasnoća i nedoumica u iznalaženju pravog smisla ustavne norme o društvenoj svojini. Po meni, ustavni tekst ipak otvara vrata „spornom“ Zakonu o društvenom

kapitalu.

Sud koji „misli“

e Političke karte iz „rukava“ republika sve češće su, radi ocene ustavnosti i zakonitosti, pod lupom Ustavnog suda Jugoslavije. Činjenica je da se inspiracija za odricanje nadležnosti institucije na čijem

Milovan Buzadžić, predsednik Ustavnog Su-

da Jugoslavije, o svim

veznog Ustava

razlozima kršenja sa-

Ustav treba da oblikuje život, ali ne i da ga okameni, nego da pruži šansu Za razvoj. Naš ustav je u fom pogledu čista ufopija

ZAŠTO NE MOŽE SMOKVA NA JABUCI: Milovan Buzadžić

Mač svađe ili reforme

e Ustavnu krizu svi jasno vide, o njoj raspravljaju, ali je malo onih“koji naslućuju izlaz. Šta je, po vama, rešenje?

— Najpre se mora naći demokratski minimum usaglašavanja jer: sam uveren da naši narodi imaju razloga da zajedno žive — opstanka radi. Moramo smoći sna-

e da razumno razgovaramo o zajedničkoj Budućnosti, o zajednici koja će svima odgovarati. Dijalog o tome je nemoguć potezanjem „istorijskih grešaka“. Podsetio bih na Čerčilovu misao izrečenu 1940: „Ako ne prestanemo da se svađamo o prošlosti i sadašnjosti, ižgubićemo budućnost“ |

injenica je, međutim, da. se mač isu-

„kan iz korica teško u njih vradđa. Lično ·

mislim da je u ovom trenutku jedini pravi put izlaska iz ustavne krize usvajanje amandmana SIV. To je, pre svega, smer za reformu koja omogućava prosperitet. Politička rešenja uvek su neraskidiva od ekonomskih. Po meni, federacija je prava zajednica, ali pošto smo se davno izjasnili za samoopredeljenje, to znači da svako ima pravo da odluči gde mu je bolje.

ste čelu, uglavnom, nalazi upravo kad su određene federalne jedinice lično pogođene. Pomenimo kosovsku „deklaraciju“ i, naravno, problem njenog turnačenja...

— Nije sporno da deklaracije kao opšti akti moraju biti u saglasnosti sa Ustavom. Međutim, postoje i one koje su čisto političke naravi, o čemu mi ne možemo suditi. Osim ako se time ruši pravni poredak. Ukoliko se, recimo, u aktu „čisto političke prirode“ kaže da ne priznaje savezni ili, u „kosovskom slučaju“, Ustav Srbije, to podleže ustavno-sudskoj kontroli. Najzad, ako je akt po svojoj prirodi pravni, pa ma kako se zvao, svakako da ćemo ga ocenjivati jer je nužno polaziti od sadržaja, a ne naziva. Deklaracija vezana za Kosovo je upravo takva, bez obzira što je nazvana ustavnom. Postupak u toj stvari valja okončati.

0 Ustavni sud Jugoslavije je jedina instanca čija reč u tome ko je izneverio Ustav treba da bude odlučujuća. Na žalost, na stranputicama saveznog zakonodavstva našlo se i sprovođenje odluka i mišljenja federalnog Ustavnog suda. U svežem sećanju ostali su, na primer, Amandmani na republičke ustave...

— Pošto su odluke Ustavnog suda obavezne, njihovo izvršavanje obezbeđuje SIV, a mi možemo da zahtevamo da se protiv odgovornog lica preduzmu mere ako ih ne izvršava. Što se mišljenja tiče, stvari drugačije stoje. Erozija pravnog sistema išla je dotle da su se, posle amandmana 1988, pojavili amandmani na republičke i pokrajinske ustave. Za razliku od zakona i drugih propisa, gde se o suprotnosti sa Ustavom Jugoslavije donose: odluke, ocenu ustava republike ili pokraji-

ne Ustavni sud utvrđuje u obliku mišljenja ~

koje daje Skupštini SFRJ. I mi smo našli da su, sem amandmana Crne Gore, svi ostali sadržavali određene odredbe suprotne saveznom Ustavu. Savezno vijeće razmatralo je mišljenje Ustavnog suda Jugoslavije i usvojilo zaključke, određujući rok za ot-

klanjanje suprotnosti. To je učinila, međutim, samo Skupština BiH.

Kad je riječ o mišljenju Ustavnog suda Jugoslavije, o suprotnostima republičkih i pokrajinskih sa Ustavom SFRJ, problem je različito shvatanje pravne prirode tog mišljenja. Po jednom, mišljenje ima snagu odluke, a po drugom, riječ je samo o oceni, to jest „informaciji“, a otklanjanje suprotnosti je stvar političke medijacije. Istina je i da Savezna skupština neka naša mišljenja nikad nije razmatrala. Umesto otklanjanja suprotnosti, došlo je do sledećih amandmana na republičke ili pokrajinske ustave i, naravno, do novog Ustava Republike Srbije. I ti amandmani i Ustav Srbije sadrže odredbe koje su u suprotnosti sa Ustavom Jugoslavije. .

Sporni svi republički .

ustavi

0 S tim u vezi, kao i na ustavnu nadležnost Ustavnog suda Jugoslavije da inicira postupak po sopstvenoj inicijativi, postoji li mogućnost pokretanja takve procedure u odnosu na Ustav SR Srbije i ustave ostalih republika?

— Ja lično mislim da takav postupak treba pokrenuti. Ali, to je ipak stvar odluke Ustavnog suda Jugoslavije i hoće li to \učiniti — reći će sam. Danas se ozbiljno postavlja pitanje šta je Ustav Jugoslavije i da li smo ustavna zemlja.

0 Zalažete se za poštovanje saveznog Ustava dokle god je na snazi, bez obzira da li je dovoljan okvir za sadašnje društvene promene. Izgleda da smo pred hamletovskom dilemom: kako kreirati savezne zakone okrenute budućnosti, a da pri tom budu u skladu sa „staromodnim“ Ustavom, koji postaje kočnica promena?

— To je sad stvar političke i pravne veštine. Omogućiti onoliko promena saveznog zakonodavstva, koliko dozvoljava savezni Ustav, a požuriti i sa njegovim izmenama. U suprotnom, stižemo do još većeg dar-mara, čime preti opasnost kompletnog raspada pravnog sistema.

06 Kako komentarišete zakone „iz fioke“, tačnije, propise objavljene u tajnim „Službenim listovima“, poverljivim glasilima, kao što se nedavno desilo sa propisima Srbije o trgovinskim depozitima oporezivanju robe iz „zapadnih“ republika? Na koji način se ocenjuje ustavnost ovako obznanjenih normi?

— Norma mora biti javno objavljena da bi se poštovala i izvršila. Međutim, zakoni o objavljivanju propisa predvideli su mogućnost postojanja poverljivih glasila. Da li je to ustavno, ovaj sud će odlučiti u postupku koji se već. vodi. No, treba istaći da se propisi iz ovakvih glasila tiču određenih poslova i adresata i oni su sa njima upoznati bar kad je reč o saveznim propisima. Ustavni sud Jugoslavije, na žalost, ne dobija republička poverijiva glasila?! U svakom slučaju, ni u čije glasilo takvog tipa ne bi smeo ući propis koji se odnosi na sve subjekte u zemlji: u šuprotnom, to je zaista neustavno. Niko ne može odgovarati za normu za koju nije imao mogućnost da je sazna, To je više od apsurda.

e Za uklanjanje normi iz pravnog poretka, ukoliko je to urgentno, Ustavni sud Jugoslavije ima mogućnost izdavanja privremene mere. Utisak je da ta mera nije naročito „popularna“?

— Ustav ie utvrdio da Ustavni sud

Produženje mandata — neustavno?

0 Da li je odluka o produženju mandata delegata Saveznog veća Skupštine SFRJ, po

vašem mišljenju, ustavna?

— Ovom prilikom ja to ne mogu da kažem jer o ustavnosti može da odlučuje samo Ustavni sud. Ali ću vam reći i neka moja razmišljanja povodom te Odluke. Nesporno je da Ustav Jugoslavije — član 308 — omogućuje produženje mandata delegata u Skupštini SFRJ u vanrednim prilikama. Odmah se postavlja pitanje: šta su to „vanredne prilike“, ko utvrđuje njihovo postojanje i da li je to urađeno u ovom slučaju? Drugo, odluku o produženju mandata donose Savezno vijeće i Vijeće republika i pokrajina — Tavnopravno član 288. Treće, mandat se produžava za vreme dok traju vanredne prilike. U konkretnom slučaju, to je učinjeno do konstituisanja novoizabrane višestranačke Skupštine

SFRJ.

Na kraju, mandat delegata oba vijeća Skupštine SFRJ produžen je već aprila ove pgodine Ustavnim zakonom. Kako je moguće da se jednom produžava Ustavnim zakonom za oba vijeća, a sada Odlukom Saveznog, samo za delegate tog vijeća? Sve su to pitanja

koja izazivaju određene sumnje.

može u toku postupka ustavnosti i zakonitosti obustaviti izvršenje pojedinačnih akata i radnji ako bi njihovim sprovođenjem mogle nastupiti neotklonjive štetne posledice. Nije uvek lako utvrditi postojanje ovakvih posledica i mi se tu oslanjamo na razloge i argumentaciju nadležnih državnih organa. Stoga se ponekad na · uvođenje privremenih mera dugo čeka. Recimo, to nije problem kad smo, primera radi, ocenjivali jednu odredbu Krivičnog zakona Vojvodine. Okrivljeni je bio osuđen na smrt i iscrpio je sva pravna sredstva. Tu nije bio problem utvrđiti neotklonjive štetne posledice kad je bilo jasno da bi čovek mogao biti streljan. Na kraju smo doneli odluku o neustavnosti tog Zakona. . _ Ali, kod poslednjeg zahteva SIV zaista je bilo teže utvrditi postoje li neotklonjive štetne posledice zbog više cene benzina. Zato smo od vlade zatražili dodatne razloBe. Kao što je kod paketa srpskih zakona za samo. jedan propis izdata privremena mera, dok je za ostale zahtevana dopunska argumentaciia.

RRA ST SG NJAM TC in piar a una era aiu pRNUN PJ

Pred pravdom svi podjednako

0 U poslednje vreme bilo je primedbi na saveznu vladu da pred Ustavni sud najčešće „šalje“ zakone Srbije. Šta pokazuje Vaša evidencija?

— Takav utisak se dobija ROG poslednjeg predloga SIV-a, ali mislim da se inače taj zaključak ne može izvesti. Ako se, recimo, pokrene pitanje o suprotnosti · Ustavnog zakona o sprovođenju amandmana na Ustav Slovenije, onda se vidi da je kroz taj Zakon pokrenuto pitanje o nepoštovanju 27 saveznih zakona. A 27 je veće od 12 — kolikok ih je iz Srbije bilo u poslednjem „paketu“ SIV-a kao ovlašćenog predlagača. ;

I Ustavni sud Jugoslavije, inače, može sam da pokrene postupak, ali imamo toliko predmeta od predlagača, da to ne možemo da postignemo. Ipak, evo primera: Predsedništvo države pokrenulo je postupak za ocenjivanje ustavnosti člana 12 Zakona o unutrašnjim poslovima Slovenije. Ustavni sud je u vezi s tim pokrenuo postupak protiv svih republičkih i pokrajinskih zakona o unutrašnjim poslovima.

0 Mislite na Odluku Srbije o uplaći-: vanju i usmeravanju dela osnovnog poreza na promet proizvoda i usluga i dela naplaćenih carina?

— Da. Carine i osnovni porez na promet koji su izvorni prihodi federacije ne mogu se uplaćivati na posebne republičke račune, Oni se moraju uplaćivati u federalnu kasu. Stvar je u,tome da:sredstva pripadaju federaciji po saveznim zakonima. Pogledajte, kakve bi tu nastale štetnč posledice: iz toga se finansiraju vojska, carina, borci, itd. Šta da radi federacija, ako taj novac ne dobije? Tu smo apsolutno čisti. Vlast „ne ljubi* Ustavni sud

6 U toku smo pluralizacije društva. Ima li višestranačje, posebno na saveznom nivou, dovoljno uporišta u sadašnjem Ustavu? |

— Svojevremeno sam čak napisao da, po važećem Ustavu, može postojati višestranačje. Ono što je sporno, jeste: moraju li stranke delovati kroz SSRN Jugoslavije. Smatram da je Zakon o višestranačkom postojanju mogao biti donesen i ranije. Kao i da, bez obzira što Socijalistički savez više ne postoji, po Ustavu SFRJ moguće je formiranje stranaka. U suprotnom, već bi sprovedene izbore mogli proglasiti nevažećim — neuspelim.

0 Za republički ili nacionalno podeljenu državu pravi pravni lek mogao bi biti zaista nezavisan sud, čiji su članovi iz-

nad aktuelnih političkih „separatisanja“.,

Ima li, prema vašim iskustvima geo-političkih podela, „pravne praznine“ u radu sudija Ustavnog suda Jugoslavije?

— Slično pitanje nedavno mi je postavio šef delegacije Saveta Evrope, uz konstataciju da vlast, politički funkcioneri nigde ne vole ustavno sudstvo jer nerado gledaju na obaranje zakona. I, drugo, da su sudije ljudi od krvi i mesa koji dolaze iz raznih sredina, pa je teško obezbediti potpunu nepristrasnost. Ustavni sud Jugoslavije čine po dvojica sudija iz svake republike i po jedan iz pokrajina, a, s obzirom na prirodu |EOTIOYCDSKe federacije, taj sastav nije slučajan. Međutim, oni i nisu predstavnici svojih sredina i nisu izabrani kao delegati u Veću republika i pokrajina. Ustavni sud Jugoslavije i njegovi članovi štite savezni Ustav, a ja polazim od toga da svaki od nas odgovara pred svojom savešću. Podsećam na Rablea: „Svijest bez savesti oDIćna je ruševina duha“. Kao predsednik suda razmišljam na tim talasima, pa političke republičko-pokrajinske koincidencije u pravnim shvatanjima vidim isključivo kao stvar različitih tumačenja. Uostalom, i u prilog tome imamo primere u kojima su po dvojica sudija iz iste irepublike podeljenih mišljenja i različito glasaju u istom ustavnom sporu.

0 Na kraju, Ustavnom sudu Jugoslavije mnogi zameraju na „dugom premišljanju“. U praksi, to znači da se neke odluke donose pošto ih događaji u političkim forumima odavno pregaze, a predmeti postaju „bajati“. Tako uski formalno-pravni aspekt „ignoriše“ političko-moralne implikacije? — Pa mi i nismo poreska inspekcija, operativni organ koji treba brzo da radi. Pristalica sam narodne izreke „sve što je brzo, to je i kuso“. Reč je o složenim stvarima, zamršenim pravnim pitanjima, rokovima koje predviđa naš poslovnik, za davanje prilike „drugoj strani“ da se izjasni o mogućoj neustavnosti. Treba se dobro preznojiti da se odluka donese, pogotovo jer ne podleže više nikakvim revizijama, nego je konačna. Kako o zakonu koji se donosi dve, pet pa i više godina, „presuditi“ za dan ili dva? Uostalom, osvrnimo se · na rad ustavnih sudova u celom svetu.

NEDELJNA BORBA M subota-nedelja 1-2. decembar 1990, strana __

Druga (TV) strana

Biseri i svnje Praznik — Vilas kao olovni vojnik — „Srbi su lud narod“ — Da || Sonju Durić boli stomak — Reformisfi: prva politička odluka — Juraja Hip prodaje pelene — Blažo Poerović — Jedan predlog — Spot godine Piše: Bogdan Tirnanić |

remda sam, po životnom opredeljenju, ladolež, ništa ne mrzim tako kao

praznike, jer sam, uz ostalo, i nesrećni novinar. Pred svaki praznik, koji

· Se u nas zna protegnuti i na nedelju dana, listovi se prave u „setu“, po ne-

koliko komada u jednom i sa rokovima koji su primerniji enciklopedijama.

Novinar je, tako, u situaciji da piše neku vrstu „futurističke proze“, ujedno svestan da će njegov tekst izaći u vidu memoarske literature.

Opozicija je u petak, 23. novembra, donela odluku da bojkotuje izbore u Srbiji i najavila povlačenje svojih kandidata. Odmah se na televiziji pojavio Predrag Vitas da takvu odluku ospori komentarom čija je dužina bila ravna samo njegovoj smušenosti. Pa kaže: opozicija se udružila protiv Srbije, plaši se narodne volje i poraza (Vitasu su, dakle, već poznati rezultati izbora), ne zna ona za demokratiju, hoće krvoproliće, tandara-broć.

itaoci ove rubrike znaju da o većini opozicionih partija mislim sve najgore; njihove lidere sam, za promenu, častio lepim epitetima tipa gibaničari, kripto-komunisti, dupedavski pripravnici i sl. Mada, kako-tako, ni ovi „sa vlasti” nisu prolazili ništa bolje. Šta ja onda zameram Vitasu? Sve. Pre svega to da je njegov komentar usledio nakon nepotpune, dakle „frizirane“ informacije o do-

; Paja na koji se odnosi. Da je gospodin Vitas prikrio neke bitne činjenice, koje

i njegov bes činile razumljivijim, saznali smo sat kasnije, u emisiji gde su se predstavile Reformske snage, čijih su pola sata za „ličnu kartu“ ispoštovani u stotinku sekunde, baš kada je portparol opozicije stigao do zahteva za ostakvama. Osim toga, gospodin Vitas, za razliku od prethodnika, nije portparol postojeće vlade da bi se imao rašta uzbuđivati, a da i ne govorimo o njegovom „pravu“ na dalekosežne zaključke. To je, recimo, posao doktora Prlje, čiji sam istup pratio sa uvažavanjem, kako je i običaj u civilizovanom svetu. Koji je, koliko vidim, prirastao za srce i Vitasu, jer se k'o pijan plota držao za suknju Megi Tačer, pat Jči više puta da se u Evropi takve stvari obavljaju dostojanstveno, bez buke, zbilja demokratski. Naravno. Jer, u Evropi demokratska praksa višestranačkih izbora postoji dve stotine godina (u Engleskoj, zemlji osobenjaka, i nešto duže), pa je smena vlade prirodan proces koji tamnošnje stanovništvo manje uzbuđuje negoli kada se zaglave vrata u podzemnoj železnici. A ovo su, moj gospodine Vitas, trebali biti prvi izbori u mom životu. Imam (gotovo) pedeset godina. Zar mi, posle svega, ni malo sumnje ili opreznosti nije dozvoljeno, zar nemam prava na trunčicu nervoze nakon što sam toliko puta bio prevaren? Vitas me je podsetio na onaj stari vic o Cigi-kockaru, koji se iz Engleske vratio sa gomilom love. Pa priča Ciga kako je i prvoj ruci imao četiri keca, al jedan prijavi mali fleš do puba; naš čova zatraži da vidi karte, a Englezi se zapanjiše — to se ne radi među džentimenima! I onda me je karta krenula kao da sam pip'o govna, zaključi Ciga.

No, još dalje je otišla gospođa Vesna Nešović, urednica i voditeljica trećeg „Dnevnika“, koja je tog dana temu izbora apsolvirala izlaganjem jednog kliničkog psihologa. Ne sporim mogućnost da politika može biti predmet kliničke psihologije, pa ma šta to značilo; štaviše, često mislim da je politika pre svega tema jedne takve,nauke. Ali, dovesti u studio kliničkog psihologa šešnaest dana pre izbora, i u noći kada je opozicija najavila njihov bojkot, ne znači ništa drugo, nego kliničko-patološki pokušaj podvale, kojom bi se gledateljstvu sugerisalo da je njihov pregrejani interes za regularnost i ishod decembarskih izbora početni znak ludila, od koga je jedini lek povratak u status političke neme Ovce.

Šta se događa sa Sonjom Đurić? Paćenički izraz njenog lica me zbilja zabrinjava. Je !' boluje od stomaka? IIl' je to maska ideološke gadljivosti?

Zašto su se „reformisti“ pridružili bojkotu izbora, rizikujući ono što im se ı dogodilo, tj. da budu optuženi, kao trabanti Vuka i Rugove? Vojin Dimitrijević je, u televizijskoj prezentaciji ovdašnjih „Antinih stranaka“, naveo dosta dobrih razloga za takvu odluku, propustivši da pomene glavni: nisu, prosto, imali drugog izlaza. Jer bi, i ovako i onako, bili poraženi; bojkot je ipak bolje nego ništa U stvari, SRS je jedina stranka koja je stvarno profitirala od bojkota, pre svega izbegavajući poraz po cenu minimalnog uloga. Ništa se nije promenilo ni kada je bojkot povučen; naprotiv. Zaigravši jednom u kolu „sestrinskih” stranaka, SRS je postigao upravo suprotno od onoga zašto ga stalno optužuju, anulirajući oreol „kvislinške“ stranke.

Polučasovni „spot“ o SRS vizuelno je na zanimljiv način oblikovao Aleksan dar Mandić. Ali mi se, svejedno, njegov sadržaj nije uvek dopadao. Naročito ne ono kafansko zajebavanje sa kurirom Jovicom. Ili ono svojatanje fudbalske reprezentacije kada se zna da se gospodin Marković svojevremeno oglušio o poziv da ih ličnom nazočnošću obodri u susretu sa Argentinom.

A onda je reporterka-partijska aktivistkinja (čini mi se, Slobodanka Ast, urednica nadstranačkog „Vremena“) intervjuisala mladu majku sa bebom u naručju, koja je, u duhu najčistije socijalističke propagande, hvalila postojeću vlast (čitaj: Antu), jer, kaže, radnje su pune dudica i papica, dok se pampers-pelene mogu nabaviti u svojoj samoposluzi. Htelo se, je li, sugerisati kako nam je najzad krenulo, dok se, zapravo, u sferi nesvesnog, težilo našem pristanku na večnost bede. Jer, pelene ala da beba kaki, ništa više. Izborni program na bazi „dve pelene nade“ je — oprostite! — prava bedastoća. Kako ne bi ispalo da ovo pričam iz pune anti—reformske zlobe, pominjem kako je moja ćerka rođena 1981. godine, u najstrašnijoj zimi naše svetle prošlosti: restrikcije struje, par—5Rnepar kupanja, benzin na bonove, nema zejtina i kafe, šećera isto tako, o pelenama i mleku niti govora, lekovi—jok, trči tamo, trči ovamo, zovi u Sloveniju, idi na aerodrom, stvaraj zalihe, a na sve to — razume se — sneg do kolena. No, da mi je tada, onako polusmrznutom u redu za cigarete, neko rekao kako će pelena uvek biti u izobilju ukoliko on pobedi na izborima, odbrusio bih mu: „Nosi se, Juraja!! Uostalom, Štraus je čitavog života obećavao da će, ukoliko bude izabran za kancelara, u javnim toaletima uvek biti dovoljno guz—XDĐAapira. Nikada nije bio izabran. ·

Poruka za dr Blažu Perovića, predsednika Stranke narodne sloge:

Blažo, brate, onaj savet da se stranački lider pojavi sam u televizijskom studiju nije bio namenjen tebi, već Vuku i Slobi. Ali, neka, alal vera — neko je morao da počne. Od sada će se znati da je Blažo Perović bio prvi.

Pošto razni istoričari različito „numerišu“ određene faze razvoja Jugoslavije, često dolazi do zabuna i svakovrsne zbrke. Neko, na primer, kaže „treća Jugoslavija“, ali to je isti onaj period koji se, katkad, imenuje i kao „druga Jugoslavija“ ili šta —ti—ja—znam—-koja; tu su, zatim, još i „versajska“”, „avnojska“, „brionska“. Jugoslavija — čudo jedno, nema šta! Kako bi se ovo izbeglo u budućnosti predlažem da se sve te kvalifikacije standardizuju: ono što je bilo „pre rata“ neka ostane Jugoslavija, a ono što je bilo posle neka se zove Mašin—Bravarija. Budući da su se svi autori spotova prešaltovali na politički rad i promovišu stranke (neke će, zahvaljujući njima, biti promovisane u jednini: sada i nikad više), naglo je opala ponuda intresantnih reklama. Otud mi nije teško da već sada za reklamni spot godine proglasim „Bakin kolač“ sa Radmilom Savićević, izvrsnu dosetku u kojoj se proizvod (nekakve oblande) preporučuje uslovnim osporavanjem deklaracije istog. Reč je o sihološkoj zamci: svi znaju da nema te bake koja će priznati kvalitet tuđe ku inje. Jednoj sam, eksperimenta radi, Potradihiji potpuno presnu sarmu i njen jedini komentar je bio: „Žestoko,

ogme!“. Zato Radmilino kiselo „pa, liči“ predstavlja, zapravo, vrhunski kompliment .