Borba, 31. 03. 1993., str. 14

ПИСМА

БОРБА СРЕДА 31. 3. 1993.

Опасно привикавање на хиперинфлацију

Др Петар Ђукић

Пре само нешто више од годину дана прогнозе о инфлацији од 20 — 30000 одсто многима су изгледале сувише катастрофично. Када је у мају 1992. месечни раст малопродајних цена достигао износ од 80 одсто чула су се мишљења да нема смисла претпостављати годишњи износ инфлације на екстраполацији овако енормног месечног пораста. Није се, дакле, могло ни претпоставити да би се тако застрашујућа месечна ценовна експлозија могла продужити на годину дана са коначним износом од 100000 процената.

Није требало да прође ни девет месеци од тог момента да бисмо прешли тај астрономски ниво и крајем марта 1993. доживели годишњи пораст малопродајних цена од 134.000 процената. Екстраполација мартовске инфлације од 225,8 одсто у овом моменту изгледала би, са разлогом, сувише катастрофична или неумесна, јер показује годишњи ниво од око 140 милиона процената. У сваком случају, званично презентиран податак о мартовској дневној инфлацији од 4,3 одсто у потпуности нас је приближио немачком ис-

ТАЈМ- АУТ:

куству из 1923. године, када се пораст цена регистровао из сата у сат и годишње мерио у милионима процената. Да ли се и на то већ прилагођавамог

Када су се пре десетак година економисти бивше СФРЈ на својим саветовањима почели бавити овдашњом инфлацијом она се кретала од 30-50 процената годишње. Почетком осамдесетих настали су бројни антиинфлациони програми, пројекти дугорочне економске стабилизације и различити (реформски) модели макроекономске равнотеже. Големе студије су направљене о томе како отклонити инфлацију, или је свести на подношљив годишњи ниво испод 10 одсто.

Најновије саветовање економиста о томе како оборити хиперинфлацију у организацији Економског института и Савеза "економиста Србије (25.03.1993.), уз часне изузетке, доноси углавном повратак великих прича о специфичним узроцима и факторима овдашњег привредно-политичког стања као генераторима хиперинфлације. Готово све пројекције своде се на „обарање“ месечног нивоа инфлаци-

ћ. В. Гадомски

је испод 50 процената до краја године. Званични носиоци мера економске и монетарне политике најављују реактуелизацију прошлогодишњег програма којим је просечна месечна инфлација од 60 одсто у првој половини 1992, оборена на 51 одсто месечно у другом полугодишту. Дакле, за највећи део текуће године рачуна се на континуитет садашњег новчаног хаоса и праксе месечног ценовног прилагођавања које се сада мери искључиво стотинама процената.

Али рат је, производња је умртвљена, све већа јавна потрошња, трошкови економске блокаде, избеглица, крајина, одбране и безбедности земље — рекао би „разумни“ аналитичар. Чак се и бројни катедарски економисти све више слажу са „одговорним“ политичарима да због објективних (екстерних) ограничења није могуће водити конзистентну антиинфлациону _— политику, што се практично своди на пуко "ублажавање садашњег

тренда од 192 процента у просеку за прво тромесечје 1993.

Позната је прича о базену у коме опасна водена биљка прекрива

површину — воде

уништавајући живи свет у њој и дневно се удвостручује. Поставља се питање: ког дана ће биљка заузети половину базена, уколико је израчунато да јој је за прекривање целе површине потребно 30 дана. Људском уму обично није својствено – експоненцијално мишљење, па тешко у први мах претпоставља да је тај средњи моменат уствари двадесетдевети дан, уједно и последњи и критични за акцију против водене немани, пре него својим удвостручавањем за-

„узме преосталу половину базе-

на.

Слично је са преосталим тржишним елементима овдашње економије. Можда је последњи моменат да се спасе минимум економских функција новца, механизма релативних цена и рационалне економске структуре. У супротном, могло би се десити да, сходно историјским искуствима, новчано-тржишни хаос на» иђе на реалне границе попут, оних из грађанског рата у Америци (1861-1864) када су многе наруџбе, испоруке и послови стали јер нико није успевао да им одреди реалну цену. За неке трансакције се го-

ворило: „Платићемо после рата“. Готово идентичних искустава имамо овде, поготово у пословању са партнерима бивших Уу-република.

Ипак, далеко је вероватнија варијанта да нећемо доживети монетарни слом, резигнирано бацајући у контејнере за смеће џакове безвредних новчаница. Јер, имамо нешто „више“ у односу на Американце Х1Х века, Немце, Аустријанце, Мађаре у време монетарних експеримената њихових влада у ХХ веку. То су веома битне разлике које произилазе из диригованог карактера овдашње економије, поготово потпуне затворености привреде, друштвеносвојинске основице највећег дела капитала и карактера садашњег привредног система и економске политике. Због тога ћемо, по свој прилици, имати и даље извесну контролу над инфлацијом, редовне замене новчаница, новчане деноминације, избегавање динарског новца и обрачунско прибегавање неком бољем, чврстом новцу. Овде смо инфлацију довољно упознали и научили. још мало па бисмо

(у систему блокираних кому-

никација и ограничених видика) могли помислити да је она нама (због свих политичких

траума и економских неприлика) својствена и неопходна. Међутим, било је у историји далеко више ратова и социјалних катастрофа као што су велике кризе, рецесије, природне катастрофе, без инфлације и са стабилним робним или конвертибилним новцем. Први светски рат је завршен уз стабилне новчане системе већине земаља учесница у њему. Изузеци од правила су новчане злоупотребе кварења новца којима су прибегавали неодговорни владари или. револуционарне владе у својим монетарним „екскурзијама“. Овдашња систематска (злојупотреба новца, као што је недавно обелодањено, има везе и са непосредним елитним привредно-политичким криминалом (хапшење министара, директора највећих увозника нафте, директорке Трезора федерације, заменика директора Службе за платни промет Југославије...). Где има за државу, има и за појединце. Новчани извори су непресушни. Зашто се онда не бисмо прилагодили и на још виши ниво инфлације2 (Аутор је доцент на Београдском универзитету)

ПОД ПЛАШТОМ „НАЦИОНАЛНИХ ИНТЕРЕСА“

Грабеж за влашћу

Уста народних „усрећитеља“ пуна су демократије, љуских права, благостања, и сличних, примамљивих, али испразних и слакоћом изговорених, фраза, при чему им је у мислима само једна једина ствар: власт. То је оно што се на овим балканским просторима одувек сматрало за нешто најважније и најслађе, и за чије освајање никад се нису бирала средства — макар она била и крвава, и имала за последицу несрећу читаве нације. још нам је свима, на жалост, у свежем сећању ужас оног грађанског рата у ком је шачица Титових комуниста настојала да загосподари земљом, не обазирући се на жртве, а сада је у току други, још ужаснији, у ком, због нечијих сулудих амбиција, страдава недужни народ... и ко зна шта нас још чека у том махнитом грабежу за влашћу!

Због тих и таквих догађаја,

и „лидера“, читав свет с прези-_

ром изговара реч „Балкан“ ис нескривеним страхом и- гнушањем зазире од нас. Због тих и таквих, малих и великих, Тирана, стекли смо „имиџ“ необузданих дивљака, чији крволочни примитивизам прети читавом цивилизованом све-

ту.

Било је, дакако, и у повести других народа грађанских ратова, политичких убистава, верског антагонизма и насиља, — има их и данас, — али су се ти народи приклонили демократији, чије институције их штите.од појава масовног терора и крупнијих друштвених катаклизми, док наши вођи истрајно. потхрањују племенску, националну и верску искључивост и нетрпељивост, јер тако лакше владају. Ко год их не следи — тај је издајник. Тај угрожава онај небулозни „национални интерес“, који су они измислили, а који никако да конкретно формулишу, јер би се открило да се иза тих провидних прича крије само њихов, лични интерс, за што свеобухватнијом и апсолутном влашћу над васколиким народом овог поднебља! Свакоме, ко иоле има мозга, мора бити јасно да слоган „сви Срби у једној држави“, као и галама о „националним · интересима“ није ништа друго него средство да се та, чврстом руком утемељена, власт, прошири и на друге крајеве. Зато се и игра на карту националног осећања, уместо да се развијају демократске грађанске слободе! Стеван Бабић

Београд

„ИСТИНА 0 СРБИЈИ“ Реалне чињенице

„Истина о Србији“ — синтагма која се најчешће чује у тренуцима најжешће осуде међународног јавног мњења српског територијалног експанзионизма, подразумева, у најмању руку, барем неколико појашњења. Прво, о којој се то Србији жели испричати истина и друго, о каквој се истини, заправо, ради.

Познат је историјски пример, одмах након Другог светског рата да су Совјети, енергично одбијали тезу да су за

рат криви немачки нацисти,

већ су кривицу пребацивали

на читав немачки народ. Они,

дакле, нису осуђивали Немце

као нацисте, већ Немце као

Немце. Не ради се ту само о

историјски познатом антигерманском расположењу Словена, нити само о класичном виду шовинизма, већ пре свега,

у избегавању осуде једне по-

литичке странке као што. је била Хитлерова Националсоцијалистичка партија (НСДАП). Тиме су Совјети желели избећи евентуалну сопствену одговорност за унутрашње насиље које је спроводила КПСС на челу са Стаљином почев од фамозне 1929.

године. То је, уосталом, стара и позната теза свих тоталитарних режима и свих диктатора: када ствари крену наопако „сви смо ми криви!“

Имајући ово у виду, дужност је независних интелектуалаца да пред светом раскринкају тезу српских националсоцијалиста о томе „да сви мрзе и нападају Србе“, и да изнесу реалне чињенице о постојању опозиционе Србије која се противи како унутрашњем тако'и спољном терору владајућег режима. Дистинкција режима од српског народа биће у функцији саопштавања истине и чињеница западном свету: За рат и страхоте, пред светом ваља оптужити српске националсоцијалисте, а не српски народ. Истина је да ће српски народ (баш као некада немачки) морати да прође кроз својеврсну катарзу, кроз прочишћење, кроз процес декомунизације, али јасно ваља ставити до знања да је управо_ Запад имао много разумевања за сличне процесе код немач-

ког народа после Другог свет-

Златоје Мартинов Панчево

„КАД И ГДЕ" („БОРБА“, 25. МАРТА)

Тачан навод

У „Борби“ од 25. 03. 1993. г. јован Матошевић пише да је више пута прочитао како је тамо неком приликом Јосип Броз казао да се наше судије држе закона као „пијан плота“ али да нигде и никад није документовано и прецизно назначено где је то и кад Тито изјавио. Ова Брозова изјава, у ствари покуда судијама, објављена је у његовом чланку Радничку класу не можемо одвајати, она је југословенска а „спорни“ део гласи овако: „Контрареволуционарне TeHденције морају се спречавати револуционарним _ дејством. То важи и за наше судство и тужилаштво. Они се често држе параграфа као „пијан плота“. И онда обрће тај параграф на све стране, налазећи увијек оно што кривца ослобађа, а не гледа на оно супротно социјалистичком · развитку“.

ског рата.

"увиди „Политику“ од 4. децем-

бра 1971. године, страну 27. Навод је преузет из књиге Косте Чавошког Тито — технологија власти, Издавач „Лосије“, Београд 1991. године, страна 171. Миленко КАРАН Приштина

БОРБА Трг Ннколе Пашића 7/1 11000 Београд

„Meša Va:kać peci O Sa