Borba, 16. 01. 1997., str. 10

Гојко Антић

адахнуће за Слободана : Марковића било је неоЕ бично важно; песме ко- је он твори настају, чини се, · из једне јединствене емоције; · снагом свог талента Марковић је, разуме се, те своје емоције поетски представио крајње искрено. Поистовећујући живот и поезију он је непогрешиво следио индивидуал5 ну лраму дубоког бола и на- глашене свести, љубави, ин| тиме, сопствену мелодију - склада у певању и мишљењу, - разнолике песничке форме, слике и метафоре, чулност и машту, узвишеност и универзалност. Вредност Марко- вићеве поезије лежи у њеној моћи да од обичног, најприватнијег догађаја начини чисту и јасну лирику са универзалним визијама. Приређивач Марковићевих "Изабраних песама" Борислав Радовић имао је тежак задатак; требало је, наиме, из потенцијалног тока чулности који се, да узгред кажемо, гушио у "задиханости тренутка" емоционалног интензитета и губио у расипничкој младости. лагодног живота и непомућене среће, (рајспознати праве вредности и изложити их критичкој провери. Радовић је Марковићевим песмама приступао с мером укуса и на задовољавајући начин изградио целовит утисак у коме удружени делују - и порука и значење, звук и ритам, елеменат форме и гр фија песме. Тиме су · "Изабране песме" Слободана - Марковића у Радовићевој ре- пакцији добиле властити пе· чат: мелодику, метафорику, · асоцијативу, мисаоност, моти- вистику и идејност.

НОВО ЧИТАЊЕ

- _У Радовићевом Избору Марковићевих песама _осе--

4 : а == одраг | се. како би реквфеја чарсте

јвипРуогике и кохерен-

ДЕ Јер, Слободан Марко-

вић, тај "усамљени побуњеник" и "меланхолични дрзник", творећи песме "у пролазу, с ногу" поузлано се држао жељеног смера о такозваној реконструкцији властитог - животног пута "освртом уназад". Наиме, он је често приређивао изборе својих песама, - где би унео и по неку нову, а | готово редовно, како тврди - Радовић, свешчици нових песама прикључивао би добар број објављених у ранијим књигама. Упркос бројним насловима утисак о његовој плодности био би сасвим релативан. Новим читањем Слободана Марковића Раловић је, чини се, строго поштовао принцип објективне прелметности ауторових емоционалних стања, ону марковићевску крајњу дисперзивност

наментима и пуном свешћу о

; И други циклус садржи нсколико краћих

| Слободан Марковић: Изабране песме, Српска књижевна задруга, Београд, 1996.

значењског система, сву "пригодност" изражајне снаге која је кроз лепоту реченог најдословније "преживела" песников "појединачни случај збиље обичног догађаја“.

У видном пољу Марковићеве поетике, захваљујући прикладном приступу приређивача, његовој суптилности тумачења, до пуног изражаја дошле су управо оне много-

УЗ РУЗИ КИНИ КРИКУ УУ КАНИК ПАНИКА КИКИ

цршеж, 1984.

бројне занимљиве појединости на којима почива Поезија и њена Лепота, естетска особеност, форма, аутентика процеса смисаоног и сликовног преиначења. Слободан Марковић припада оној поро-

дици песника чије надахнуће _

долази из силовитог темперамента и властитог. талента

(Рак Дис, Тин Ујевић,

ееве Драинац, Милош Црњански); егзалтирана песничка природа усмеравала се конкретно на битна човекова животна питања: љубав и смрт, постојање и судбина ("Прах", "Вољени град“, "Срце у кавезу", "Празник"). Писао је Марковић о љубави и пролазности ("Елеонора жена Килиманџаро", "Растанак у ТбиЕЈ "борби и обнови" ("194 ", "Пријава боравка") искуством нашег и европског, нарочито руског модернизма, тежећи успостављању различитих система вредности, он је успут утопијски сневао о Бано ("Руке", "Уста", "Сервиа").

НЕ ИЗНЕВЕРИТИ СЕБЕ

Слободан Марковић је у једном остао доследан, попев од књиге песама "После снегова" (1949) до "Јужног булевара" (1990): не изневерити себе у најразличитијим мани-

Лирика опорих сазвучја

| Добрило Павић: "Ледница", Културно-просвјетна заједница, Подгори| ца/ Књижевна заједница "Владимир Мијушковић", Никшић, 19%.

Књига пссама симболичног наслова "Лелница" пста је објављена књига већ потврђеног пивског песника Добрила Павића. Реч је, заправо, о четрдесетак песама које су организованс у два циклуса: "Ради попуњавања лежаја" и "Излазак под звијезде", те уводној песми "За најлубљу тајну".

Први циклус садржи двадссст тематскистилско сродних песама а може се доживсти и као посма у лвадссст слика. Ради се о нсобичној и згуснутој лирици опорих сазвучја, писаној модерно и асоцијативно, али и у традицији богатс народне лексике источнохерцеговачког говора. Ова зрела љубавна песма оплемењена је изнијансираним лирским ор-

пролазности.

истини

Бајо Луковић: Слободан Марковић,

песама сличне тематике и интонације, и једну дужу од десет певања под насловом "Бајка за Хеленину сестру". По степену књижевне остварсности блиска је оној из првог циклуса, али би била још сфектнија да је нсшто прочишћенија и краћа. У последњој пссми овога циклуса "Излазак из оквира" Добрило Павић на један једноставан апострофира феномен љубави, а тимс заправо, открива фундаменталнс постске импулсе ове књиге: "Мени користи нема /Ако нијссам у теби/Последњи љстораст/ ЉУБАВИ".

Овим стиховима пссник, на један сфектан начин, и завршава ову необичну стихова-

а Б. Џаковић

фестацијама песничког деша-

вања; његова неисцрпна и 6огата маштовитост веродостојно је зазвучала песничким концептом Радовићевог Избора на чијем се почетку, не без разлога, нашла једна од антологијских _ песама = "Икра". Песничка _ идеја Икре" подређена је ритмичким и верификацијским захтевима. У неким, пак, другим песмама - "Ча ше", "Оздравићемо", Трагедија очију" - и по цену да се слика и исказ разиђу с метриком песник "ослобађа" свој песнички језик од пре-

те форме; тиме је позитивно "пробијан"

зовани поетски оквир. Марковићева поетика

јама, разликује се од оног основног тока послератне српске поезије. Насупрот општеприхваћеној попинсковукадиновићевској сложености, стегнутој, затвореној лалићевскохристићевској метафо-

ичности треба истаћи

арковићев _ храбри принцип да се песма гради од "ошште вреве и "бучних гласова" кафанског жагора ("Из писма Константину"), умерено, спокојно, поступно са много појединости; у појединим песмама препознају се

форме и жанрови ранијих“ 5 епоха, откривају се подстица- #

ји, мотиви, стилске одлике

међуратног периода које су. уграђене у поетске облике са

искључиво индивидуалним и субјективним садржајима ("Сто до прозора Траубену", "26. октобар 1988")

Марковићева "матерња ме- 5 лодија" језика остала је без 5

исконског наслеђа, без моћи да попут Петровића, Диса, Ујевића, Драинца, Црњанског повеже наслеђе са оним што јесте и што ће бити. Он припада, заправо, оним песници-

ма који песмом бележе своје 3

свако "сада" почев од места и тренутка у коме се то "сада"

догађа ("Једном у граду ко зна 5

ком").

У питању је, дакле, песник 5

који је живо реаговао на дневна кретања, на ефемерност;

својим личним ставом песник ;

је у својој поетици остварио завидан естетски квалитет. Слободан Марковић се у заносу великодушно предавао

стваралачком лутању од ми- |

лости до проклетства. У тешњем контакту са општим

литерарним духом традиције :

Слободан Марковић има своје трајно место у историји српске литературе.

Меланхолиј

великог притиска зада- – основни, деперсонали- -

по форми, темама, иде- 3

“У

свакоднев

Миле Пенков: "Киша, јесен је", Алтера, Београд, 1996.

војом прозном књигом под

меланхоличним _— насловом

"Киша, јесен је", даровити нишки прозни писац Миле Пенков доноси нам густу потку свакодневних доживљаја и догодовштина малих људи, својих јунака; они живе у тескоби урбане средине из које често не знају како да изађу. Али, тиме се не мало не исказују као хендикепиране личности, већ као јунаци понекад и као антијунаци - зачну неко тихо "из тмине појање" које их увек изведе на видело и на прави пут којим треба тумарати у мраку. Ти путеви су често кривудави као они Алије Ђерзелеза у Андрићевој приповеци, али дух самих јунака, усамљених шетача налази успешно тајанствени пут из тмине.

Основна карактеристика ове ур-

бане прозе је - како тврди рецензент Никола Цветковић је - даје њен делатни смисао обликовање једне нове стварности света са дубоким личним означењем. То је, дакле, једна нова стварност која надилази ону меланхоличну свакодневицу и тескобу у којој егзистирају личности ове лирско медитативне прозе. На моменте избија иронија која понекад иде чак и до сарказма, у сусретима, дијалозима, или монолозима неких од личности.

Писац у мноштву сложев““ 8" вотних судбина и гротескних егзистенција, често инсистира на детаљу, а ти детаљи се још даље рашчлањавају на минијатурне књижевне сцене, слике и прилике паланачких нарави једне урбане средине ко-

ја на моменте својом усијаном ат-

мосфером поприма назнаке и одлике мегалополиса; али паланка ипак остаје паланка, провинција остаје провинција, са својом "великом душом малог града", маркантна, упечатљива, онаква какву је у, српску прозну књижевност давно унела ум-

на Исидора Секулић у својој познатој приповедачкој књизи "Хровика паланачког гробља".

Има истине и у томе што у поговору тврди писац Иван Ивановић, да је то, пре свега, збирка скица, крокија, са тек назнакама за шири прозни захват. Зато је то више наговештај даровитог писца, него резултат постигнутог у овој књизи.

Центар књижевних збивања Милета Пенкова у овој књизи је град Ниш, његове подземне и приземне страсти. У овим причама се просто намеће горкоопори мирис предграђа и великих ломова у малим људима. Људи у покрету, ухваћени у једном потезу, "једним оком" које све види, како каже писац у наслову једне приче.

У причи по којој је и књига добила име, вероватно најбољој у овој књизи, "Киша, јесен је", одгонета се занимљива загонетка суморне атмосфере, као у оној чувеној песми Стевана Луковића "Јесења кишна песма", само што се у овој причи огледа туга једног студену а Ч60ј пролазности коју пе уски у "Днев= арнојевићу", маса и појединци у протицању, скицирање тренутака који се никад неће вратити, заоставштина за будућност, тапија за вечност. Аутор пише доста лако, привлачно и узбудљиво. Све је нестварно, као у сну, под руком Бога Хипноса.

Све су ово приче у настајању, као некакве скице и планови за будући књижевни рад Милета Пенкова;који већ овом првом књигом завређује пажњу читалаца и критичара. Зато се и има утисак као да је изостао онај крајњи резултат.

· Милосав Ђалић

Врата времена| Интима и

Петар Ћетков Вујачић: "Дивља крушка“, 2Архе, Будва, 1996,

ивља крушка је књига сјећања и

доживљаја Петра Вујачића, чо-

вјека богатог животног искуства (рођен је у селу Загора, Грахово, 1907. године; као инжењер машинства и електротехнике радио је у Сплиту, Берлину, Никшићу, на Цетињу, у Новом Саду, Београду, у Африци.

Сјећања се углавном односе на дјетињство и завичај. Петар Вујачић пише о тешкоћама кроз које је у дјетињству прошао, а оне нијесу биле мале. Све је испричано јасно, сажето, једноставно; а иза те једноставности крије се слојевитост казивања. Пред читаоцима се открива етнографска грађа, историјско и земљописно штиво, течно приповиједање, градиво неопходно за завичајну наставу, документарну прозу и својеврсна хроника. Из свих слојева казивања на површину избија етичка димензија.

Тешкоће кроз које је у животу пролазио нијесу главни разлог његовом писању. Он пише да би истакао доброту оних људи од којих је зависио његов успјех у школовању и напредак у животу. Овом књигом аутор не поучава, не даје савјете, не изводи закључке. Он само описује, а на крају сваке стране наведена је по једна латинска сентенца.

Никола Рацковић

носталгија

МС Делић: "Човек из Градишта“, "Ђуро Салај“, Београд,

1996.

аи,

ЗЕ овек без завичаја, као воћке без жилишта. Ни тело ни душа, ни стабло ни крошња, не могу да

одоле, ако немају благотворну основу из које црпе снагу. О томе у свом рукопису-првенцу проговара МС Делић, Песмама минијатурним и сажетим, Бопут белутака са обале на којој су остали илузије и снови бившег дечака.

Јуриста у одори посте. Бранилац интиме и носталгије, са пером уместо законика, походи стазе давне и драге. Именује топониме који се, истог часа, претварају у симболе духовне мапе којом аутор прекрива предео око Градишта. Очева кућа, река, брда, мостови и клупе. Па, мајдан и на крају гробље. Све је у овој невеликој збирци. И слап и газ. И текија и млин. И виноград и пруга. И кестеник и звонара.

Стварност која се диже попут облака. Усковитлане слике какве виђамо кол Милића од Мачве, гле се потиру границе земног и небеског, када се измешају атрибут крајолика и људи, мрака и свитања.

А, као најбоља илустрација литерарног поступка и аутентичногдоживљаја Делићевог, нека за ову прилику послужи песма "Босут": "босуте, опет ћу бос у те, знам да обојица протичемо".

Радомир Мићуновић

сигнализма

Поводом смрти Живана Живковића, врсног тумача и познава-

оца КЊИЖЕВНОСТИ

осле И Е Џаџића и Миливоја

Марковића, још један врсни

књижевни критичар није више међу нама. Др Живан Живковић, професор Филолошког факултета у Београду, умро је у 44. години живота. Рођен је 1952. у Новим Карловцима. Завршио је студије југословенске и опште књижевности на Филолошком факултету, где је магистрирао 1983. и докторирао 1991. Бавио се књижевном критиком есејистиком и науком о књижевности. Поред више стотина есеја, огледа и студија, објавио _ је следеће књиге: "Орбите сигнализма", "Изазови авангарде", "Седми печат", "Сведочење о авангарди", "Сигнализам, генеза, постика и уметничка пракса" (докторска дисертација), "Реч и“ смисао" и "Гости са Истока" (огледи о хаику поезији).

Живковић - је „би“ један од нашиних кри„ара“ средње _генгерације, који је редовно сарађивао са многим часописима и листовима. Његова · истраживачка интересовања била су интердисциплинарна и односила се на међуратну српску књижевност, на савремену литературу (сигналзам), те хаику поезију и књижевност за децу. У овим и другим областима писане речи Живковић је оставио неизбрисив траг и значајна открића, о чему је текућа критика изрекла повољне оцене. Као члан број них редакција (уредкик "Детињства") и стручних жирија за додељивање награда, Живковић је показивао свестраност, активно присуство и углед у културном и умстничком животу. Поклањао је пажњу водећим писцима, али и онима који тек ступају на књижевну сцепу. Сарађивао је са Матицом сриском и другим културним и научним институцијама у земљи.

Једно од најкомплекснијих Живковићезих истраживачких подухвата несумњиво јесте књига "Гост са

рама исповедања

Илија Прелевић: "Психопатологија и свакодневни живот Страхиње

Живан Живковић

- гођене - уџбеничким

Истока" (1996), која је посвећена домаћем хаику песништву. Упућен у лалеконсточњачку традицију ни зенбудистичку филозофију, Живковић је објаснио развој ове утврђене постске форме, њено прихватање и стање у просторима бивше Југославије. Његова пионирска хрестоматија је веран

путоказ у хаику поезију наших песни-

ка. Ова књига, такође, чини сво-

јеврстан преглед опуса-и идеја наших

хаиђина, са свим потребним информа-

цијама и био-библиографским по= дацима.

Живковић

„је · годинама,

аналитички пратио стре

и оснивача. Мирољуба Тодоровића. О сигнализму је ___најпотпуније писао у истоименој објављеној дисертацији, показујући да је педантан и истрајан истраживач. овог — уметничког феномена. Вредан и амбициозан на _ многим пољима деловања, Живковић је увек налазио довољно времена за рад и сарадњу са студентима, подржавајући их у "ходу по мукама речи".

Методолошки утемељене, прилазахтевима и стручним _ стандардима, _ поједине његове _ књиге _ послужиће __као драгоцени приручници ученицима, студентима и професорима.

Изненадна смрт прекинула је Живковића у пуном стваралачком замаху и успопу. Живковићев просветни и научни рад свакако заслужуије да буде ваљано размотрен и адекватно врејшован.

Милутин Ђуричковић

Страхињића", Делсим-Ршум, Београд, 1996.

аративни слој остварен као приповеНе исказ у фактографско-днев-

ничком роману "Психопатологија и свакодневни живот Страхиње Страхињића" Илије Прелевића састављен је из две наизглед укидајуће компоненте: аутобиографске конфесионалности и самоироније, са

стране, и чисто непатворено фикционалног фапулисња. са друге. Гиме је непосредно постигнуто тренутно увођење у кристализациони центар романа. На значењском плану односа стварносно-литерарних структура, прозни поступак примењен у роману се манифестује Као напетост између онога што је збиљско, стварносно у овосветовности и у личној повести, и антиципираног, могућег, претпостављеног - са становишта проживљеног, али не и стварног, у смиактичког, потврђено доживљеног, лично-објективног искуства. Овим методолошким поступком структуисања укупности прозне целине, са предзначењем у виду рафинираног премештања временско-просторних и субјективно-доживљајних планова, постигнута је, прихваћена и истовремено примењена својеврсна релукција, врло амбициозних претензија: да уређује и одређује укупност могућег литерарног искуства које се састоји у свођењу могућности поимања повесно-искуственог света и овосветовног окружења на приповелачки исказ, и то не само као доминантни, већ и једини могући критеријум за оријентисање у супротстављености прозних суперструктура и света

једне

слу

објеката.

Роман "Психопатологија и свакодневни

језика приповедања.

нарације и у

темељно и,

"исказујс и блискост са оним што се тумачи. А

живот Страхиње Страхињића" јесте првенствено аутопсихолошка драматична исповест, јер је у исказно-говорећем дискурсу структуре увек и језичко предзначење, самоанализирање и самоискушавање "ја-личности", односно језичког субјекта, истовремено и прозна аналитика самог субјекта, те се приповедачка дистанца успоставља на нивоу самих језичких струтура, у одношењу оног семантичког, као успостављање приповедачког света и света објеката путем самог

Само индиректним моделом транспоновања уведен је Страхиња Страхињић у ток абулативну стварност романа. Његово појављивање је у реминисценцијама, у дневничком материјалу, у говору, коначно, као саговорника у дијалозима (надсихронизованим, накнадно промишљеним или презентованим). Овом редукцијом, са очигледно барем првим степеном преколирања основне прозне позиције, Страхиња Страхињић поприма готово све размере, јер је апстракција налтекстуалних одлика. Он обједињује у себи и арахетип хероја и архетип Оца; истовремено је и брат, и заштитник, и неприкосновени ауторитет знања, и субјекат у епицентру дешавања - могућег разрешења, и узданице, и исповедник, и пријатељ, чије је постојање, у свету приповедачког дискурса, загарантовано његовим задржавањем у просторима мишљеног, доживљајног и жељеног, али само као главног јунака који себе назива и доживљава као "ја које приповела" и истовремено "ја које доживљава".

Зоран Богнар

"ја су својим духовним значењем везана за

сте могао дочарати што рељефније аутор се

бавио и Никовим генсалошким стаблом по

Жарко Ђуровић

аспон научног интерсса Ника С. Марти-

новића имао је широку амплитуду - за-

нимала га је у подједнакој мјери историја, право, књижевност, антропологија, филозофија, социологија. Крај свега тога располагао је и драгоцјеном људском снергијом, која му није дала да предахнс или поклскне, иако су његова плећа бремењена голсмим мукама и одрицањима (као човјск лијеве оријентације прије рата, за вријеме рата и послије рата издржавао казнс затвора).

Његово иначе чувено презиме "заклоњс_но" је памтљивим имсном - Нико Симов. Слично имену једног његовог славног прет"ходника - Марка Миљанова. То се својство стиче властитим духом и мишљу, што није лако у преломним временима каква су Симо- . ва била. при =

“Оно о чему __=«г давао је смишљен те-

5 = „ртступ, у комс се не испољава само крсативност тумачења одређеног дјела или | друштвсно-историјскс појавс, него се уједно 5 зар је тумачио је најчешће онс личности и дјела ко-

Црну Гору. Помснимо двојицу из плејаде славних - Валтазара Богишића и Павсла Ро-

шћу. У Богишићевом примјеру Нико је разрађивао. питања из теорије права о кодификацији и инкорпорацији позитивне правне свијести, са изражсним појмовностима 0 правди и правичности, којс живе у народном искуству. О Ровинском је објавио више чланака и расправа, а што је посебно важно, приредио је књигу "Ровињски о Његошу", као прву књигу о замишљеној вишесеријској сдицији: Ровински - дјела о Јужним Словенима. мушкој линији, којс се, како предање казује, протеже до краја четрнасстог вијека. Ријеч је о угледној породичној лози, која је историји. подарила више знаменитих личности. Нске су именоване за примјер и поштовање у "Горском вијенцу".

Ниједан важнији детаљ из Никовог живо-

та и његове богате духовне активности нијс изостављен. Ту не мислимо само на ђачке дане, него и на годинс студснтовања, учешћа у међуратном напредном покрсту, Нико Симов имао запажену улогу. Она ће му касније намстнути веома сложене обавсзс, а богме и трпљења. Стекавши у породици (свештсничкој) постојанс моралне врлине, он их је до краја живота одржао. Иако тучен бурама, ов = твршће, за њих везао, платившти То скупом цијсном..- Посебно у првим = поратним годинама када се политика издиглд изнад политике. Нико Симов нијс подносио

идсолошку рецептуру, Тр "атаком на човјскову личност. Политика често неспоразум прсиначи у казну, тако да

у коме је

а пресијс је сматрао

овај виспрени стваралац и хуманиста

начело свога слободарства морао да искајава и на Голом отоку. Духом је био укорјсњен у русофилство, јер је оно, сматрао је, нашу

фазе: = у се а ј историјску судбину чинило извјесном: = + винског. О њима је писао темељно и са стра= == Е ЈИ чу но аоЊе

Доласком са Голог отока, Нико се с

муком укључује у активности, иако се знало да је домен његова интереса. превасходно култура. : =

Душан Мартиновић је нешто рскао и о

мукама те врете, мада муке Нику Симову нијесу никад недостајале. Власт нијс опростила Мештровићсвог споменика на Ловћену ни његово противљење диобама на плану јећи-

Нику протиљење за подизање

ка.

Никове главне преокупације, а то је др Душан Мартиновић у овој књизи савјссно образложио, биле су лексикографијс, библиотскарство и библиографијс, назначивши с правом да је аутор овој дисциплини придавао научни значај. У тим областима акадсмикова улога (био је члан САНУ) била је, гледано са становишта црногорске културс, пионирска, посебно кад се радило о теоријским и рсдакторским пословима ретроспективнс и текуће био-блиографије Црне Горе.

Душан Мартиновић је сагледао Никову личност и лјело свестрано,не само у библиографском него и у научноистраживачком спектру. Да би сс лик овог умника и хумани-

књижевност за

Ђорђина Радивојевић:

1996. њига кратких прича "Погледај себе" је друго дело по реду Ђорђине Радивојевић (1942). Њена прва збирка прозе "Непоновљиви" објављена је у Пол-

горици 1982, а превелена је и на руски језик.

Ауторка има преко три стотине прича расутих у многим нашим часописима и листовима за најмлађе. Замишљена као својеврстан бонтон за децу, ова књига је привукла лепу пажњу књижевне критике и читалаца. Приче су претходно објављиване у рубрици "Змаја", која се односила на "лепо понашање". Књига, дакле, има за циљ да најмлађем нараштају укаже на утврђена правила бонтона, на лепо понашање и васпитање у свим приликама и ситуацијама. И поред извесне поучености, књига није оптерећена дидактиком и пелагогизирањем, јер се многе приче баве савременим питањима и проблемима наше стварности и урбане

· средине. Допадљивим језичким средствима и једноставним казивањем, списатељица уводи лете у велики свет добрих и злих, у

ЈЛзазовна авантура

"Погледај себе", Лио, Београд,

Нико Симов нијс посустајао у продубљи-

вању својс научне мисли. Он ту мисао презентује јавности путем чланака, расправа или иступа на скуповима код нас и у иностранству. Њега занима све што је од важности укључујући ту, поред већ наведсних дисциплина, стнографију, стику, филозофију, публицистику, фолклористику и друге.

за наш духовни хоризонт,

Одиста, све је у овој књизи драгоцјено.

Начињен је ствараочев портрет. То је донскле и портрет наше поратне културс, у којој је Нико представљао једну од челних личности.

Ђорђина Радивојеви коме наилази на разне и неочекиване догађаје. Добро познавајући психологију деце, ауторка се упушта у изазовну и непосредну авантуру ла на приступачан начин деци и младима приближи и дочара бонтон.

Књига "Поглелај себе" је реалистичког проседеа и обрађује, као што смо већ нагласили, јединствен предмет. Наиме, без неких посебних задржавања на психолошком или метафизичком плану, све приче написане су са јасним свокативним тоном, са две перспективе: уз угла одраслих и из угла детета. Јунаци су причама прилагођени насталим

- заплетима, који обично имају. несвакидашњу завршницу. - Е

Да би деци приказала бонтон, Ђорђина Радивојевић не улепшава живот, већ га слика онакав какав јесте, без додатних дорађивања. На тај начин она открива дечије врлине и мане, истине и заблуде, недоследности и карактере.

Милутив Ђуричковић