Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R, str. 398

ПИЗАНИ

права брда или као кршни кречњачки ртови. Просечна висина висоравни је 1.300 до 1.500 м, и од севера се према југу благо диже. Истакнутија узвишења. на њој су: Грабач-Планина. 1.569 м, Сиљевац 1.537 M, Јатодин Врх 1.775 м, Милогора. 1.613 M. блатих нагиба са шумом, Јелењак 1.767 M, Ђурашица око 1.900 M, Џелинове Греде 1.735 м, Колијевка 1.800 м, Бодени Врхови 1.763 м, Ружица-Планина, око 2.100 м, Лојаник 2.100 M. Неке од последњих планина: Ђурашица, Ружица и Лојаник чине прелаз од П. П. према дурмиторском масиву, и представљају његову подгорину. На П. П. нема пећина, понора и бездана, те твожђевите глине, образоване растварањем кречњака, и хумус као продукт трулења вегетације остају на месту. Сва. висораван је покривена хумусом и црвеницом различите дебљине, а последица тога је богатство у ливадама и пашама. Дна долова и вртача су влажнија, доста. плодна, засејана житом или кромпиром. Шуме“ је на П. П. врло мало. Qema су разбијеног типа. Расута су по странама увала и већих вртача. Поред тога има много станова, колибица за сточаре, јер је тлавно занимање становништва. сточарство. Али извора у тим крајевима нема; чатрње (цистерне) су ретке и стока. се потлавито поји снежаницом. Литература: П. Ровински, Црна. Гоpa (руски), Г (1888); Ј. Цвијић, Глацијалне и морфолошке студије о планинама. Boсне, Херцеговине и Црне Горе (Глас, 57, 1899). П. Вујевић.

ПИЗАНИ ПОЛ (ађђе Раш! Pisani), професор Католичког. Института у Паризу. Путовао је у два маха по нашој земљи. Написао је велико дело: La Dalmatie де 1797 ı 1815, ćpisode des conqučtes napoIćoniennes [1893], Num Ragusini ab omni iure venelo a saec, X usque ad saec. XIV уштипе5 јпелле (1893), расправу из црквене weropHje: Les chrćtiens de rite oriental a Venise et en ДашланНе (1890; превод 1891), чланак о српском устанку у отоманском царству (Кеуџе де ГОгепе сћгеНел, 1896).

М. И.

ПИЈАДЕ МОША, сликар и новинар (22/12 1889, Београд). До 1905 свршио је пет раареда. гимназије, затим је ушао у Уметничко-Занатску Школу. 1906/07 пошао је у Минхен, да, прво приватно а после у Академији, учи цртачку и сликарску класу. 1909/10 студирао је у Ла-Гранд Шамивр-у. П. је у опште мало излагао, а никада није приредио колективну изложбу својих радова. 1914 већина је његових слика, студија голот, и цртежа. пропала, на грчким железницама. Од 1919 OH y опште није више сликао. Већ од 1911 он се бавио новинарством. Испочетка, је радио на уметничкој кроници и реценсији. Тако је у Слободној Речи почео да објављује овећу студију о Мештровићу. Али после Светскога Рата он је ушао у рево-

луционарни раднички покрет и сву енертију трошио на писање комунистичке, стручне и пропатандистичке, литературе. Због тога свог рада П. је осуђен 1924 на затвор, који и сада издржава. П. је у своје време важио за способног уметника, што потврђују два његова аутопортрета. (1916 и 1919), два П. једина довршена и остала рада, сем илустрација народних песама, о Краљевићу Марку, које је вршио анонимно, а које су измшле у издању београдског Напретка 1920. Сада, у митровачком затвору поново и вредно слика. 8:07.

ПИЈАНЕЦ, котлина у Јужној Србији, у Брегалничкој Области, око велике окуке реке Брегалнице, између Малеша у горњем и Кочанског Поља у средњем јој току. П. је од Малеша, одвојен кратком Ра-. зловачком Клисуром, а од Кочанског Поља. дугачком Истибањском Клисуром Брегалнице. Око великог лакта Брегалнице, на. прелазу из горњег на средњи ток, котлина, П. пружа се лучно с југа на север, северозапад и зашад, и у томе је правцу издужена до 40 км, а има средњу ширину око 5 км. Дно котлине има средњу апсолутну висину 600—630 м. Оквир котлине на левој страни Брегалнице чини планина. Голак (1.551 м), а на десној страни реке огранци Осогова на сниженом и узаном развођу према Отруми у Бугарској. ПШланинске пречате котлине Џ. састављене су од кристаластих шкриљаца, по нижим странама котлине издижу се плоче од разривеног неогеног земљишта, а испод свих је око Брегалнице алувијална раван на дну котлине. Џланински оквир ПЦ. на југу је прилично шумовит. Овде има на Голаку високе букове, храстове и борове шуме. Најзгоднији део П. је у средишту котлине, око варошице Царевог Села, где је поље око Брегалнице права житница. ове планинске области. Ма да је клима планинска, снег се овде пре отопи и жита. раније сазревају но у суседном Малешу. Око Брегалнице има доста шљивара. Шљиве се суше или се од њих пече ракија. Поред земљорадње, која је ограничена. углавном на поље око Брегалнице, главно занимање – становништва Je – сточарство. Изузев неколико збијених села на Бреталници, сва су остала села јако разбијена по странама планинског оквира.

Име П. илирског је порекла, долази од племена Пеонада, чија је земља ШПеонија. захватала, поред Тиквеша и још неких суседних области, и цео слив Брегалнице. После словенског досељивања П. се први пут спомиње 1019. У повељи краља Милутина манастиру Бањској (1313—1318) спомиње се катун Влаха Пијанци, што такође упућује на пресловенско порекло имена ове области. У повељи цара Душана задужбини деспота Оливера манастиру Леснову (1347—1350) помиње се жупа. ПШијан'ц, у њој Брегалница и њене притоке Габровштица и Звегорштица, 3а-

— 386 —