20. oktobar
ВЕС НИШ
11080 је расипа
народне имовине
Драги другови,
Уредништву »20 октобра«
Прилажем вам два дописа и молим вас да их објавите, јер сматрам да су важна. У њима сам осветлио два карактеристична случаја невођења рачуна о државној имовини и покушао да их дам за наше зидне новине на Универзитету, Међутим, другови професори су нашли за потребно-да о тим чланцима решавају на фронтовској седници и, пошто су били у већини, донели су одлуку да се не пусте.
- ФСВЕ_ЈЕ СКУПО, АЛИ ИМА БУЏЕТА И ТАКО МОРА ДА БУДЕ«...
У једној универзитетској згради мелане су просторије и после тога требало је да се оперу прозори, врата и под у тих пет соба. Професор, који је руководио тим радовима, довео је две дру-“ гарице, које су иначе као чистачице запослене на Универзитету, показао им је собе које треба да се уреде и упитао их колико траже за тај рад (7!). Оне су одговориле да траже 3000 динара и 1 кг камене соде, а сода, како рече једна од њих, кошта око 500 динара. Професор је био задовољан ценом и рекао је: »У реду, само нека се посао сврши«.
Сматрао сам да је то врло висока цена, тим пре што другарице већ примају плату за свој рад на Универзитету. То сам рекао и другу професору. Међутим, он ми је одговорио: »Шта да радим, све је скупо и тако мора да буде.« »БАЈА БАЈИЋ СВЕ ПЛАЋА«
Овај пример још убедљивије доказује о невођењу рачуна о државној имовини.
Један професор са Философског факултета стално говори о томе како другови - служитељи неће ништа да раде док им се не плати. »Без стотке нема рада« говоре они. Ако треба нека пећ или орман да се пренесе из одељења у одељење плаћа се 100 динара, а ако се нешто преноси из зграде у зграду »тарифа« је 300 па и 400 динара.
Другови послужитељи говоре о томе, како друг Баја Бајић »има буџет, па сваку услугу плаћа — што је и право, јер наша дужност није да радимо џабе«. Ни лруг професор Бајић, а ни другови послужитељи нису још правилно схватили време у коме живимо. Не може се са оним што је наша народна држава у овим тешким данима обнове и изградње успела да одвоји за просвету тако расипнички да располаже.
Адам Николић, лаборант дописник | рејона %
Писмо и ова два дописа која смо примили од друга Николића бацају ружну слику на рад неколико људи у једној од наших највиших просветних установа. Са новцем, којн је у буџету предвиђен за обнову рада Универзитета, као и у свим другим случајевима где се ради о општенародној имовини, мора се озбиљније повести рачуна. Не треба тако расипати ту имовину. Ови поступци су за сваку осуду, па било да се ради о свесним или несвесним грешкама. " о овоме би требало да се заинтересују и другови студенти. За осуду је и поступак фронтовске дрганизације на" универзитету, која онемогућава откривање и раскринкавање оваквих штетних поступака. Нико нема разлога да се противи специјалном награђивању људи за напоран и непредвиђен рад, али када то прелази у сталну праксу, када се ту одређују неке „тарифе“ за преношење пећи и ормана из собе у собу, онда је то у истини штетно и расипничко деловање. Сви љу: ди који раде на Универзитету примају за тај рад плате. А уверени смо да тај рад није толико напоран и претеран да би се морао и специјално награђивати, на овај начин, како то чини професор Бајић. Овим питањем свакако треба да се позабави и синдикална подружница и фронтовска организација на Универзитету. Ми смо свесни чињенице да У нашим државним установама још увек седе људи који нису пријатељски наклоњени народу и његовој држави. Они покушавају на разне начине да ометају прави_ лан развитак рада на обнови и _ изградњи наше земље. Један од начина таквог њиховог рада је и немилосрдно расипање народне имовине.
ЦИА 4
иалакајахта ва
Ми
мол ГЕ 5 ~ КУСАФ
пе — Зашто сте куповали и препродавали Унрине пакетиће2 — Хтео сам да потпомогнем и оживим прнегтну иницијативу,.. Ри АЕ пера а
ЗА У ар]
о
5
у ===
„===
Каллсрум“
Како извршити правилну расподелу бонова за огрев, текстил и обућу
У броју „20 октобар“ од 11 ом. изашао је чланак под насловом: „Неколико примедаба на уличне и кућне конференције“ од друга Раше Савића, који ме је навео да по том питању изнесем своје мишљење,
Тачно је запажање да конференције фронта још не обухватају довољан број грађана, али би, по моме схватању било погрешно, ако би се на тим конференцијама, у циљу стварања веће заинтересованости код грађана, постављало на дневни ред и питање снабдевања огревом, текстилом, обућом итд., т.ј. питања од животног интереса грађана. Фронтовске би конференције на тај начин изгубиле свој смисао јер је циљ тих конференција _ уздизање — политичке свести грађана, те што већег ангажовања њиховог у решавању свих друштвених проблема, као што су културно подизање народа, питање социјалног збрињавања деце, шегрта итд., питање одржања цена, питање помоћи нашој индустрији итд,
Да би се грађани што више укључили У друштвени живот потребно је према томе да се на конференцијама решавају и питања која задиру у њихов лични живот. Ова се питања, међутим, не би смела решавати на конференцијама Фронта, већ на уличним конференцијама, које би за сваки контингент робе за расподелу сазивао улични савет снабдевања, односно социјалног старања.
Расподелу робе за Београд вр: ши Извршни народни одбор преко рејонских народних одбора, а ови преко одбора насеља, односно савета за снабдевање и социјално старање. Молбе поднете рејону шаљу се односном насељу, ово преко Савета за снабдевање односно социјалног старања, који проверава молбу, шаље је натраг рејону и иза тога рејон издаје бон молиоцу.
Али и код најсавеснијег рада чланова Савета грешке нису немогуће, јер се често на лицу Места не да утврдити право стање, већ се Савет руководи утиском који на лицу места стекне, или пак на исказе сустанара или повереника куће, а шко у случају погрешно донетог закључка, 0стали грађани сматрају за протекционашење, и ради тога гледају са неповерењем У целокупну нашу народну власт, као и на све остале тековине наше на“ родне ослободилачке борбе.
Да би се избегле грешке и да би се подела бонова 34 контролисану робу извршила што правилније, сматрам да би требало учинити следеће;
Да се код свих одбора насеља створи картотека домаћинстава тога насеља, из које ће се јасно видети економска снага сваког домаћинства. Као главни чинилац за утврђивање економског стања једног домаћинства узети број чланова који привређују и укупан број чланова тога домаћинства.
Ове, као и све остале податке који утичу на економско стање домаћинства као: приходи од имања, трајна болест којег члана породице, итд., прикупити на кућним конференцијама у присуству највећег могућег броја станара, како би се добили што тачнији подаци.
Тако попуњену картотеку Насеље би могло да среди према економском стању домаћинстава, сложених по категоријама: 16, 1/5, 14, 1/3, 1/2, 171, 2/3, 2/5 итд. (1/6 = 1 члан привређује и од те плате се издржава дома: ћинство од 6 чланова).
Уз ову картотеку водити и регистар који би био сређен тако да свака зграда има свој картон и у картону уписана сва домаћинства са ознаком којој категорији припадају. Картоне би требало сложити по улицама и кућним бројевима, док би сва-
„маћинства припадају о
ку категорију картона у картотеци требало средити азбучним редом.
С обзиром да наша држава настоји да у првом реду помогне економски најслабије, то је оваква картотека апсолутна нужност у колико се ради о социјалној помоћи и одличан приручник код снабдевања грађана који бонове за набавку контролисане робе не добијају преко синдиката.
Из статистика које би се извршиле по насељима, односно по рејонима (узимајући у обзир целокупан број грађана који при“ вређују и укупан број грађана) Градски извршни одбор би могао, после расподеле робе синдикатима, свакоме рејону одређивати контингент у пропорцији економске снаге свих домаћинстава дотичног рејона (мањој економској снази грађана треба да одговара већи контингент контролисане робе). Добијене контингенте рејони би према пропорцији економских снага делили насељима, а насеље би сваки контингент могло сасвим лако и правилно да расподели, користећи картотеку и настојећи да задовољи најпре економски најслабије, а затим постепено све остале.
С. обзиром да би се у картотеку уносила сва издата роба, то се не би могло да деси да поједина домаћинства добију два пута а друга ниједном. Помоћу картотеке на чијем би руковању помагали чланови Савета снабдевања односно социјалног старања, свака би улица добила одређени број артикала, који улични савет има да раздели грађанима своје улице.
Из картотеке улични савет имао би тачно и имена оних који долазе У обзир, али би се списак имена претходно изнео на конференцију свих грађана Улице, те тек после дискусије по тој листи и учињених евентуалних измена, направио дефинитивни распоред. (Било би практично ако би улични савет имао и за себе мали регистар свих зграда и домаћинстава своје улице, са ознаком којој категорији која домаћинства припадају, Јер би код измене листе одмах знао да ли новопријављена лдој категорији, која тога момента долази У обзир за пријем бонова. Било би исто тако практично да се у списак унесе неколико имена грађана више него што и. ма бонова за поделу а која би дошла Уу обзир У случају да неко од напред унетих лица У списак не буде желео да узме бон.)
Сматрам да реакција нема никаквих других аргумената и да једино користећи тешкоће у снабдевању наилази на подршку лаковерног грађанства, те да
"онда када би:народ широко у-
чествовао и код расподеле добара, што је за сада претстављало за њега тајну, био би самим тим више заинтересован и за повећање производње. Поред тога отстранило би се и оно неповерење према народној вла« сти, које за данас још ту и тамо постоји,
Напомињем да уколико би се картотека серијски израђивала не би свакако картон за једно домаћинство стајао скупље од 2—3 динара што би свако домаћинство радо пристало да плати приликом попуњавања карто“ на на кућним конференцијама. А саме пак конференције уличних савета лако би се сазивале, ако би свака зграда одмах изабрала и једно лице између себе, у које би станари имали по. верења, те да се сазиви за конференције врше преко тих лица.
Верујем да би упоредо са овим конференцијама уличних савета, грађани много бројније долазили и на конференције Народног фронта, нарочито још ако би све конференције почи-
„њале тачно у заказано време.
Ана Чукулић
МИЛО Сирс а хе
Једин ноликвидирони Рочун
Главни народни одбор Војводине, Одељење за индустрију и занатство, Општи отсек, затражио је 5 септембра 1945 године под бројем 12.187 од земунске фабрике „Текстил' већу количину ћебади за Индустриско-занатску школу у Апатину. Акту коме стоји да ће новац бити одмах исплаћен чим предузеће пошаље рачун Општем отсеку ГНОВ-а, донео је лично управник школе Јован Лончаревић.
Роба, је одмах испоручена, У мањој количини од оне која је тражена, и рачун послат у Нови Сад на, исплату. Рачун је однео лично управник ,„Текстила" који је и иначе тога дана путовао за Нови Сад. Али му га тада нису исплатили, него су му рекли еј новац бити упућен поштом, то одмах. «
Верујући речима надлежних у Општем отсеку, управник се вратио у Земун на, посао и чехоо је стрпљиво новац за испоручену робу. Али новац није никако стизао. Приликом поновног путовања у Нови Сзд управник „Текстила" је опет свратио до Отсека и потсетио меродазне на, неликвидирани рачун. Чиновник који се налазио у Отсеку рекао му је: „Рачун је упућен Окружном народном одбору (Финснспски отсек) у Сомбору који ће га исплатити. Управника је пословни пут водио и до Сомбора. Ту је свратио до Финансиског отсека Окружног одбора. да види шта је с рачуном. Референт му је рекао: .
— Познат ми је ваш рачун. Али нену да га исплатим, па да дође Бог, јер од стране комисије за пријем није констатовано да је примила ћебад и да их је завела у магацинску књигу.
Видећи да је узалудно свако
доказивање да је фабрика изда- ·
ла, ћебад којом се већ користе ученици Занатско - индустриске школе у Апатину, да су те административне с" ствари чисто формалне природе, да уосталом не зна нити му треба то да зна да ли је Управа школе у Апатину завела ћебад и под којим
бројем, напустио је Финансиск“ отсек у Сомбору несвршена, А сла. Међутим, констатовао је рачун шета од Сомбора, до Ап тина и натраг.
18 септембра и -6 новембра Управа предузећа је поново упутила писма Окружном народном одбору у Сомбору којима тражи ликвидирање рачуна, јер је новац предузећу хитно потребан. Као одговор на ова писма, на полеђини акта „који се враћа", који је упућен предузећу преко Индустриског отсека у Земуну, написано је, да се „молби не може удовољити, пошто није прилепљена таксена марка од 10 динара", мада то није била никаква молба већ акт којим се тражи ликвидација обавеза, које је примио на себе ГНОВ.
27 децембра, кад је опет боравио у Новом Саду, управник Кесић је свратио стрпљиво у Општи отсек и поново ургирао ликвидирање рачуна. Тада је чиновник рекао иронично:
— Ма, вама је рачун исплаћен. То није могуће да досад није ликвидиран.
Управник је тада рекао да. ће одмах ићи код претседника, П1евића, да се жали, чиновник га, је замолио да не иде. Он ће га одвести референту који ће одмах послати депешу у Сомбор да се рачн ликвидира. Референт је рекао да ће депеша одмах бити упућена.
Али, како тада, тако ево и сада. Прошле су од тога дана већ три недеље, а од рачуна ни гласа ни трага. Да ли је она депеша већ стигла до неког у Финансиски отсек у Сомбору7 Налог за исплату не стиже. Дакле, од 5 септембра до данас је протекло више од 4 месеца, давни још увек нису нашли за потребно да ликвидирају исплату једног рачуна који је давно већ требало да ликвидирају.
Да ли је ово у интересу обнове земље и подизања наше индустрије, толико пострадале за
време окупадије2 о. С. БУРИНА
Књига жалом задруге на Зеленом венцу
Пре неки дан прошла сам поред Зеленог Венца и видим ред пред продавницом Радничко набављачке задруге. Упитам: шта се дели. Јабуке. Коме2 Свима. Заузмем ред прорачунавши да ћу вероватно за један сат доћи на ред, те намеравани посао одложим за други пут. Али бојећи се да ли сам тачно обавештена уђем у продавницу и упитам. Добила сам потврдан одговор као и да се даје колико ко хоће. А то је и било тачно јер су из продавнице износили сељаци са пуним бисагама или с кантама од млека. Било је света који је износио и по 15—20 кгр.
После целог сата чекања ушли смо у продавницу, али пред нама је још било 20—25 душа. Одједном су рекли да се више не улази пошто има још само 5 сандука јабука, јер су остали сандуци резервисани за неку мензу. Свет пред продавницом је протестовао. Онда је довикнуто другарици на каси да даје само по 8 кгр. И сви су протестовали: они у продавници, они пред њом, Кад сам стигла до касе стање је било овакво; Својим уписаним задругарима — давали су 2 кгр. на члана а осталим само по 1 кгр. Шта сам могла Покажем задру“ гарску чланску карту једне друге задруте из које се види да имам 6 чланова и замолим да ми даду више од 1 кгр. јабука. Нису хтели. Један друг је се нарочито истицао својим нељубазним и др. ским одговорима свима који су се бунили што ће после 11/; сата чекања добити само 1 кгр. јабука. Изгледало је као да ужива што ће толики свет после толиког чекања добити само 1 кгр. И чак је чикао: >Немојте узети ни тај килограм. Ја никог не молим«.
Узмем 1 кгр. јабука и затражим књигу жалби да ствар упишем у исту, јер је на видном месту било истакнуто: »Постоји књига жалби«. Он ми дрско одговори да ми је не да. Предочим му да ћу отићи у Управу задруге или наћи начина да он за то одговара. На то ми је безочно одговорио да му ништа не могу.
Поред мене је стајао један мени непознати човек који је рекао да ће се исто тако потписати испод мене у књиту жалби. Кад сам видела да књигу нећу никако добити, замолим овог човека да ми да своје име и адресу да бих се на неког могла позвати за веродостојност свог исказа. Он се зове Милан Жигић, чиновник Речне пловидбе, са станом Теразије 42. И поред свега тога књигу нисам добила.
Уверена сам да књига жалби није само за параду, већ да чланови и остали купци могу у исту уписати своје оправдане замерке које ће корисно послужити свима нама.
Роксанда Ј. МИКИЈЕЛО
проф.
Непотребна тужва
Приликом подизања пакета који су пред Божић дељени, на Ри Д карте били су страховито велики редови, гурање, убацивање преко реда и све друго што прати велике редове. У појединим. продавницама је особље, ради тих пакета, радило преко подне или чак и до 10 часова увече. А заштор Зато што је 3 ов. месеца у новинама било објављено да ће се исти подизати у дане 3, 4, 5, 6 јануара. Пакети су јевтиви. Нама који имамо деце нарочито је било до њих стало ради оно мало ч0о: Коладе коју нам деца дуго нису имала. И стајали смо у редовима и мрзли се. Падао је снег на нас. А зашто све тор Због неувиђавности оних који су дали торњу нотицу у новине, И данас још тдегод хоћете можете то исто следовање подићи без реда, без гурања и нарочито без трошења драгоценог времена, Данас скоро без посла стоје продавци који пред празник нису имали више од 10 минута времена да би нешто појели
Роксанда Ј. МИКИЈЕЛО
Пано
Журнал Снег пада, пада.. Све бело бива:
г 2 зверади сада = траг се открива,
Кра Ет Бога-Микада
снови се руше; дошла му сада вода до гуше.
=
Нирнбершки судски филм се одвија; облици људски пуни су змија. Р4 Римска је штампа =7 шкиљавог светла. 0 Требаће: лампа и — добра метла.
проф. бр. 12) Албанци чисте тајне и скрите 7, своје фашисте и — језуите, Пастухов жели
изборе нове, Хоћемо, вели, ми — Пастухове
Грчкој се драми режија мења: Атина чами
без осветљења.
Док Јалчин пише глупости праве, Турци све више Јермене даве.. То
меро- ·
СС раг :
Београд Каро се понашају ратни добитници
Данас смо извршили процену
имања неколицини ратних добитника на периферији Петог рејона. Најпре смо извршили
процену у Ружиној улици. Две врло лепе виле зарађене су за време окупације и у том времену купљене. Процена износи око 1,000.000 динара. Ово је одузето од народа и мора се вратити народу. После овога спустили смо се на Булевар Црвене армије, Ту је требало да утврдимо ратну штету неком „газда“ Младеновићу, коме је у ослободилачкој борби неколико зграда порушено. Између осталог порушен је и млин за кога смо доцније дознали да Је сазидан за време окупације а који није пријављен Комисији за утврђивање ратне добити. Преко пута ових рушевина Налази се недовршена вила и ограда која је делимично порушена. И она је ушла у списак ратне штете иако је озидана за време окупације, а није пријављена као ратна добит,
Одавде смо се упутили у Будманијеву ул. бр. 11 да посетимо власника чувених марципана (из времена окупације) господина Љутића., Упитали смо ко је господин Љутић, Јави се омален човек и љутито нам рече да је то он. „Ви сте, господине Љутићу, стекли ово имање за време окупације и према томе сматрате се ратним добитником“. „Ко Зар јаг Па ја сам радио само за то да исхраним ове сироте раднице“ — одговори љутито господин Љутић, И ми смо збиља констатовали да су раднице радиле и Љутићу стекле кућу а оне ипак остале сироте. Само с том разликом што су оне остале поштене а господин Љутић постао ратни добитник. Према плану утврдили смо да ће ратна добит премашити суму од 600.000 динара. Господин се љутну и рече: „Шта кажете» Па ово бре данас не вреди више од 25.000 динара“. Један друг се нашали и пружи руку господину Љутићу као да ће купити кућу за те паре. Господин ово схвати озбиљно, опет се љутну и рече: „Је си ли ти луд — зар“ овако лепо имање да ти дам за те мале парер“ а
Ето како нас дочекују који су стицали народ борио.
они имања док се
Панта Поповић дописник Петог рејона
На-ма и радни сбет
У продавници Народног магацина, У Кнез Михаиловој 5, увек је живо. Свет обилази одељке који су смештени у приземљу, гура се степеницама које воде на спрат. Све се редом пажљиво разгледа, купује се оно што је потребно, или се У редовима чекају сандвичи и кафа.
Немогућно је, међутим, да се уз ми“ нимално задржавање купи нека одре. ђена ствар, јер је тешко утврдити да ли се она уопште продаје и у ком делу радње. Тачна обавештења о томе не могу да се добију од другарица које продају, јер оне, природно, нису у стању да упамте све многобројне артикле који се налазе у продавници. С друге стране њима се на тај начин проузрокују непотребне сметње у раду. _
Ради оријентације постављене су, из. над појединих одељака у радњи, табле са групним називима артикала. Хтеб сам да их искористим пре неки дан, кад ми је затребало да купим гајтан за решо, Већ код улаза одустао сам од своје намере: натпис изнад првог одељка био је »играчке«, а продавале су се само кесе разних димензија. Било је наравно доста тачних натписа, али сам морао ипак да идем редом и да загледам свуда, јер сам под »стакларија« приметио само четКе и неке прашкове, под »>рукавице« и »мушка мода« — кофере, чипке и женске ташне, док сам под нешто источњач• Ким »позаментерије« открио прозаично чокањчиће за ракију.
На неодређено обавештење једне дру“ гарице попео сам се на спрат. Тамо сам при дну сале пронашао један одељак са електричним материјалом, али гајтана није било. Ово сазнање, међутим, није могло да ми надокнади 35 минута времена, Колико сам узалудно провео у тражењу и гурању.
Верујем да мој случај није усамљен. Исто тако верујем да није технички неизводљиво, ма да су набавке робе нередовне и различите, да се натписи на свима висећим таблама благовремено иењају. Ако је то из било којих разлога немогућно, треба изнад одељака остави“ ти само редне бројеве, а У сваком случа• ју при улазима, на видном месту, монтирати табле, на којима ће поред редног броја одељка бити означен и групни назив артикала који се тамо продају. Притом треба водити рачуна да се издвоје одељци из приземља од оних који су на спрату. Ове ознаке се могу лако и благовремено замењивати брисањем или на• лепљивањем,
На тај начин би се помогло радном свету, који хоће брзо да обавља своје послове: без гурања и губљења времена, без запиткивања и лутања, омогућила би му се лака оријентација. Али не само 55: И »стални« посетиоци би имали веУ удобност, је х па а јер би гужва бар за 20%'
Раша САВИЋ