20. oktobar
17 МАЈ 1946
"О културном
Г,
животу наше деце МР риаЕ
виши аналфабетски течајеви 0.
бухватили су наше домаћице, |
Т . овине, са, којима, се срећемо у свакој уЛици, доказ су културног у. здизања, оне су све боље тех. нички и естетски уређене, а, по својој садржини израз су живота саме улице. Рејонска; би. блиотека, сваконедељна, преда. вања, клубови и приредбе пот. помажу овај културни разви. так. Али има нешто што смо занемарили у овом културном замаху, а то је културни жи. вот наше деце. Наша, деца ван школе немају никаквог културног живота,
·___. „Она немају ни својих дечјих библиотека, ни клубова, позоришта, и биоскопа, Не. мају ни музичких, ни литерарних, ни фискултурних кружока, — немају ни једног кута, где би могли корисно провести време. Рат је развио код наше деце пуно лепих особина, као љубав за домовином, борбеност, свест за обновом и изградњом своје земље. Деца се залажу по свим акцијама истом пожртвованошћу као и одрасли; али рат је оставио н рђаве навике код деце, као непоштовање старијег, слабо интересовање за. књигу, наклоност према, трампи и куполродаји. Треба, децу одвојити од улице пружањем културно - просветног "живота: и забава. "Треба цео живот детета, испунити васпитним мерама: игром, песмом, књигом, дечјим филмовима, претставама, и клубовима. Треба развити фискултуру у највишој мери, јер њу деца воле у свим њеним гранама, и облицима. Деца се и сама скупља. ју по улицама, и неорганизовано се баве лаком атлетиком, простим стројним вежбама. Она, нам сама, говоре шта, воле, за, чиме имају нагона и од чега
треба. да пођемо. Џитањем ор-,.
ганизације културног живоха,
А
асовни културно-просвет. У
»
20 ОКТОБАР
==:
КУЛТУРНИ ЖИВОТ
Могућности наше народне игре Етнографски
Поводом последњих приредаба група за народне игре |
· оквиру првомајског народног весеља организовао је Градски културни одбор приредбу са
народним играма на Славији.
Програм је био разноврстан и
обилан, а присуствовало му је
неколико хиљада гледалаца, више но ма на којој сличној приредби у Београду.
је код нас врло жив и раније, Што је он пошао правилним
"путем, велика је заслуга Љуби це и Данице Јанковић, које су. издале три књиге народних игара, (1934, 1937 и 1938 године). Прикупивши са народног врела и научно обрадивши неколико стотина народних игара, оне су дале могућност за њихово извођење онако како их народ игра, То је било неопходно по: требно и раније, а нарочито је важно данас.
После успелог гостовања Ансамбла народне игре СССР-а интерес за народне игре још више је порастао. У последње време он је и код нас, може се рећи, достигао кулминацију. Почело се са оснивањем многих рејонских, синдикалних и омладинских група за народне игре, Таквих је група, у мањем обиму, било и раније. Систематски и трајно почело се са њиховим оснивањем тек у последње време, у вези са олштим полетом наше народне културе, а највише захваљујући оснивању Централне групе за народне игре при Градском културном одбору у Београду.
Разумљива је што је у нашој јавности стављено на дневни ред питање: на који начин тре: ба приказивати наше народне игре2 · Постоје две могућности за то приказивање: да их изводе играчи из. народа, који их, тако. рећи, носе у крви, или аматери, · даровити појединци, који -су их научили. Ни у једном ни у другом начину извођења народна игра не сме се изменама унаказити, Она мора да сачува своје кораке и њој својствено држање играча, и: мајући при томе у виду различите психолошке одлике појединих наших области. Нико не сме да: на својухруку»мења- Кол, "реографски' не стилски народну
наше деце ван школе треба 6 '"игру“и да је"такотизменену: на -
дубље позабавити, јер је питање културног развитка наше деце и питање будућности на ше земље,
Вука ЖИВКОВИЋ
зива и даље'народном; јер на тај“ начин“ подмеће народној у" метности оно што није њено. „То, разуме се. не значи да се на основу мотива народних и“ гара не-може уметнички даље
а љиња–—— -
УМЕТНИЧКИ ПАВИЉОН НА МАЛОМ КАЛЕМЕГДАНУ
ЈЕ:
Мас августа 1807 године Доситеј Обрадовић је за свагда прешао у Србију. Тог дана изјутра слегао се си“ лан народ на београдском пристани“ шту. Београђани су одушевљено до• чекали старог Доситеја. Са града су
грмели топови. То је био поздрав мла- -
де устаничке, српске државе једном од највећих синова српског народа.
Доситеј Обрадовић провео је (своје последње године у Карађорђевој Ср“ бији, он је увидео да без истинске народне слободе нема ни правог рада на просвећености. »На врховима високих планина, нек се чују песме од јунака. По ливадама веселих долина слатки "гласи сербских девојака« — певао је Доситеј у својој Пјесми о избављенију Сербије, у почетку Карађорђевог устанка. Дошавши у Србију, он је осе» тио пуни замах слободе и сав се предао родољубивом раду да би што више користио своме народу. Ускоро по преласку у Србију, он је именован за директора свих српских школа. Доду: ше тих школа није било много, али Доситејев задатак био је да буде што више не само народних основних шко-
Са колективне изложбе сликара Трумића и вајара Бесаровића
03 4
Вели
Ур И
(1808—1819)
ла, него и виших училишта каквих У Србији још никада није било. Некодико месеци после свог доласка у Ср. бију; новембра 1807 године Доситеј је у Београду отворио прву средњу школу, гимназију, изгледа дворазредну. Тада се о Србији прилично много писало у европским листовима, Поводом отварања прве гимназије у Београду француски „лист >Монитер« донео је следећу белешку: »Још од месеца новембра, (1807), постоји у Београду завод намењен васпитању омладине, Уређен је по немачком начину и стоји под управом ученог Србина Доситеја Обрадовића. По наредби Совјета по истом ће се плану уредити српске школе и по осталим варошима и варошицама«, Али Доситеј је желео да оснује једну школу која било рангу „требало да буде изнад свих, која ће. припремати уководећи кадар, за послове младе поје државе. То је требало да буде први српски универзитет, Велика шко: ла — како је одмах у почетку прозвана. Велика школа отворена је 1 септембра 1808 године. То је био један
од најзначајнијих културних догађаја
Интерес за народне игре био
У
ка школа
стварати; напротив, Наше уметнике-кореографе овде очекује захвално и неисцрпно поље рада. Али, као и у књижевном и музичком стварању, у кореографској обради треба тачно да се зна шта је народно, а шта уметниково, Зато се при-
Шумадиска вбмладина изводи народне игре пред трибином маршала Тита на свечаној првомајској прослави
ликом извођења народних игара мора увек јасно истаћи свако отступање од народног, У чему је и у чијој обради. Сваки друкчији рад је неправилан и мора се оштро осудити у инте: уресу. чувања. наше народне итре;и правилног развоја њене јуметничкегобраде, 2. ин
Показало се · као ; доста тешко скупљати играче из народа ради репрезентације народне игре. Да би се могле приказати игре свих наших наРодних република, требало 'би доводити играче из свих њих, Па и то не би било довољно, јер и они, без нарочите припреме, не би били у стању да изведу игре свих својих крајева. Ни уметнички то увек не може да успе, јер сваки човек из народа није у стању да без постојаног увежбавања игра тако да на највернији и најбољи начин прикаже игре свога краја, као што то могу даровити појединци из тога. краја. Отуда се намеће потре: ба, нарочито када је у питању приказивање ·„наше игре стран цима, да се увежбају даровити играчи аматери или професионалци, који ће бити у стању да изводе све игре свих наших народних република. Они ће моћи да нашу народну игру изведу и верно и сценски им: пресивно. Да је то потребно довољно смо се уверили приликом наступања наших група за народне игре пред руководиоцима Ансамбла народне игре СССР-а, у учествовању
( У у српском народу о коме су писали и страни листови. Свечану беседу про читао је Доситеј Обрадовић који је
био уједно и ректор Велике школе, |
Доситеј је говорио о »достојном пе читанију к наукам«. А сутрадан поч!
ла су у школи предавања. Како је'из“
гледао тај први српски универзитет: ко су били професори и ђаци, какви
су били, уџбеници и шта се училог Са временици су 0 томе прилично забеле-
жили. Уз остале је био ђак Доситејеве Велике школе.и Вук Караџић, Лазар Арсенијевић _· Баталака у својој »Историји првог устанка« забележио је
. неколико врло интересантних података
о ђацима, професорима 'и раду у Ве "ој школи. И он је био њен ђак,
Испрва у шкози није било много ђа- ,
технички,
ка, а био је само један професор — |
Иван Југовић. У школу су се примали младићи који су већ знали
прилично ' читати и писати. »Клупа у школи није
било, ' каже Вук Караџић, него су ђа-“
ци унаоколо сједили на сламнијем сто;
лицама«. Прве године учила се »свемирна историја“, »свеопште земљописаније«) рачуница, немачко читање и
сене истим начелима, док. ]
· Централне групе за народне и: ·гре на годишњици Освободил| не фронте у Љубљани, каоси
' на' првомајској приредби у Бе-
"ограду. Посматрана кроз овакво схватање, првомајска приред-
"ба група за народне игре ка:
"рактеристична је и поучна. Међу групама које су наступа. "ле, најверније и најближе, народном духу извеле су игре Централна група за народне игре, група. „Лола Рибар“ као оне групе.којеусу руковођеЛо та „Абрашевић највише БА. ступила, и кореографски: и „стилски, од праве. народне и: гре. Ван програма играли су 'Истрани и Македонци. И Ма'"кедонци су"доста стилски 0тступили од праве“ народне и-
· Сгре, нарочита у држању игра.
чица, а то је штета.
Приликом свечаног отварања Етнографског музеја, на дан 4 маја, Централна група за народне игре, као група која најверније гаји народну игру, приказала је низ игара из разних крајева Југославије, По: сле прегледања богатих етно“ графских збирки у Музеју угледни наши и страни посетиоци имали су ретко уживање да испред Музеја, као оживеле фотографије из изложбених просторија, виде пра: ва народна кола у живописној шумадиској ношњи.
У погледу извођења народних игара. ми данас стојимо знатно боље но раније, Централна група за народне игре при Градском културном одбо. ру има све услове да постане група која ће најверније и са највише · уметничког смисла изводити наше народне игре. Њој је осигурано уметничко и научно руководство а несум-
|
писање и почетак немачке граматике, |
Уџбеника, разуме се, није било. Професори су говорили и диктирали ђацима па би ђаци то све после учили нанзуст. Уџбеник »Свемирна историја«, који је превео: Иван Југовић и служио се рукописом тог превода као табацима за предавање, настао је посве случајно и врло необично. Вук Караџић је у дућану неког Јове 'Лотара, · (звали су га тако јер се говорило да никад не пости), пронашао гомилу старих немачких и латинских књига. Вук „је понео књиге Ивану Југовићу и Југовић једну немачку одабере за себе, а другу опет за Вука да је тај пред ким чита како би научио немачки. Југовић је за себе задржао неку олшту историју света на немачком језику која је овако почињала: >Овај свијет стоји, како нам свето писмо доказује, више од 6000 година. Али он није овакав створен као што се сад очима нашим' "показује, јер градове и вароши и многе друге ствари бог није створио. него су их људи мало помало сачинили«. Ту историју превео је са немачког на срп ски Југовић. »Јја бих му свагда ујутру, каже Вук, донио. и на сто метнуо по једно стакло од розолије у слами или у шишу јадранске · шљивовице, . коју би он преводећи“ књигу почесто припијао, док је до подне сву не би попио. Што би тако до подне превео, оно“би после подне, особито увече, мени читао“ питајући ме. разумијем ли, па ако нешто. не бих разумио, оно би ми тумачио.« Тако је настао први српски »универзитетски« уџбеник, _
Број“ ђака у Великој школи постајао
' је све већи а тако и број професора
који су се иначе прилично мењали.
Међу професорима Велике школе био:
пише:
Др УН. МЛАДЕНОВИЋ
њиво да ће јој се ставити на расположење и материјална средства потребна за стварање гардеробе и оркестра. Потребно је што више олакшати даљи развитак овог колектива пред који се стално постављају важни задаци и које он са у' спехом решава. По свој прилици да ова група има највише услова да једног дана прерасте у велики ансамбл народне игре, који ће нашу игру са у“ спехом репрезентовати не са“мо код нас него и на страни. Као и у другим облицима народне културе, наш народ је и у погледу народних игара стваралачки активан. Наше' народне игре одликују се таквим богатством облика и пси холошким особеностима Као ретко које игре других народа. Оне су данас оно што ми имамо као најтипичније и најживописније да покажемо онима који се интересују за нашу народну културу. А и поред тога, оне су изванредно средство за међусобно упознавање наших народних. репу: блика. 4
» р-
Борба против
неписмености
У очи првог маја одржан је испит аналфабетског 'течаја у другом насељу Првог рејона у згради Дома слепих девојака. Течајем је руководила и организовала га Радмила Милосављевић, чиновница _ Министар“ ства просвете Србије,
Постигнути успех у тачном чита“ њу, писању, правилном рачунању и упознавању са најновијим историским догађајима и друштвеним питањима доказује да су течајке уложиле велики труд и напор као и ру: ководилац.
Најстарија полазница, Милка Мр„Вић, у 56 години показала је при: "мер Млађима, како се учи и просве», ућује, Она је тачно и логички, пове, дилачког рата и складно'повезала | са садашњошћу, ке
Расположење у раду и присност у опхођењу течајаца и руководиоца · карактеришу дух течаја.
Недостатак је, односно тешкоћа у Раду нестручних лица на аналфабетском течају, непознавање метода ђрада у букварској настави, те се успех постиже кроз велике напоре.
је
„Етнографски музеј: рибарски чамци | + ~ > ата пе
КА. : је једно време и Сима Милутиновић Сарајлија. Када се број ђака увећао и она једна соба у коју је дотада
_ школа била смештена постала премала,
_ Совјет је одлучио да школу пресели У. већу, угледнију зграду: То је она зграда која још и данас постоји на Јовановој пијаци, Па и ђаци нису стално остајали у школи до завршетка својих наука. То је било бурно време великих битака и сталне напрегнутости у одбрани отаџбине. По наређењу Совјета ђаци су одлазили да замена погинуле војводе, да -буду војни ко манданти или да преузму коју другу државну службу. Нова зграда, у коју се преселила Велика школа, била је прилично _ пространа. У приземљу су смештена три разреда (класе) »нормалне школе београдске« — за у горњем кату три собе наређене су биле за три класе Велике школе. У двема другим собама седела су оба професора,
„ (1809), а доцније седио, по! старешин- ="
ству, само најстарије класе професор; Поред ових осам: соба доградило -се јошт једна ведика соба у којој су, до: броучећи „се сиромашни ђаци, по крај благодејанија, правитељственог И обитавалиште . имали,« Велика школа је радила до августа месеца 1812 годи» (не. По. завршеном испиту из школе“ је изишло, седам ђака који. су одмах стуг
пили у, државну; службу, „Велика; школа“. > током) свог развоја имала, је три клаг
се. Предавани. су, према одговарају: ћим годишљима, разни предмети: правнички, филозофски, војнички и бого- ·
словски, Осим тих предмета „ђаци; Вер
анке школе морали, су да уче »рехтовање« са. сабљама и егзерцир. са пушкама, '» 068 ова оружја дало им јеправитљство, _ из војених арсенала
>
" вота,
узаној излагала догађаје из .ослобо-
· више свега живели само
музеј
У Београду
'- У Етнографском музеју У Бео-
граду, чије су збирке пет годи-
на биле спаковане, чуване и премештане по подрумима и таванима из једне у другу зграду (приликом чега је знатан део и уништен или оштећен), данас отвореном, обновљеном и преу“ ређеном, може се свако лако упознати са најкарактеристични“ јим примерцима из народног жи његовом привредном и уопште духовном културом.
Али највећу пажњу побуђује и оставља најдубљи утшсак, сва. како велики избор и шароликост наших народних ношњи,“ У посебним витринама изложене су народне ношње из свих наших крајева. Ту се у првом реду истиче црногорска и херцеговачка, мушка и женска. народна ношња, затим она из Далмације и Босанске Крајине, па Македо“ није из околине Гњилана, Грачанице, Галичника, Дебра и Битољског Поља, па Косова и Метохије. Народне ношње из Источ“ не Србије затим из околине Ужица, па из Шумадије и Посавине, Срема, Баната, Бачке, Ба: рање, Славоније, Хрватског За-
горја, итд.
Фолклор наших народа огледа се и у занатским производима, где видно отскачу предмети из> рађени од сребра, бакра, кости“ ју или савршени везови на тканинама. Ту резбарија и филиграмски радови заузимају прво место. Са необичним даром и развијеном маштом наши народ“ ни уметници стварали су и украшавали разна оружја, приборе за пушење, крстове и друге црквене предмете, док су непознате жене уметнице везле на кошуљама и јаглуцима, чаршавима и столњацима дивне орнаменте. Х
Богата садржајем и ненадма“ шна у своме уметничком оства“ рењу наша народна песма прет“ ставља врхунац духовне културе наших народа. Наши народни уметници, у тежњи да своме ду“ хуУ даду још јачи израз, створи“ ли су и нашу народну инстру“ менталну музику. У Музеју је изложено више примерака на•
родних. музичких инструмената, ~ Етнографски музеј у Београду претставља. драгоцену научну збирку. Сем тога у њему се на“ лази и лабораториум, као и одељење за етногенезу, и сала где ће се редовно одржавати предавања и приказивати филмови из етнографске области, |
Тако. обновљен и употпуњен Етнографски музеј у Београду претставља значајан допринос општем културном уздизању наших народа. С. МАРИЋ
и рибарски алат
града београдског, на свакдашње њихово употребљење. С првим обучавао их је, коњаника београдских капетан,
Петар Ћурковић; а у другом, један официр и два наредника руског нишлотског полка, докде је овај у Србији налазио се«. %
„Сама. школа. није имала никакво у“ стројство — »љубав к отечеству н лотреба земаљска написале су штатут за ову школу у глави правитељства и у души и'срцу професора« — каже у свбјој Историји један од њених ђака Лазар Арсенијевић - Баталака. Професори нису имали одређено време колико "ће који часова недељно предавати. УОни су, изјутра, и по подне, у своје класе долазили и толико сати у њима "пробављали, колико. је кад, и који предмет за, очитање, а нарочито за и столковање, задржати могао. Сваки дан су професори редовносизјутра три' а по подне два сата; дакле пет сати, а.више и више пута, ипо шест на дан, у својим класама проводили.« 6 у“ 5 „У (оно време. када је јунаштво на бојном“ пољу била најлепша – врлина,
#
их неопходимо.
" српски“ младићи - ђаци. Велике школе
најрадије су слушали предавања из »свемирне историје« о јунаку Леониди, | о. Муцији Сцгволи.и другима >који су | 3 зато да се жертвују за отечество и род своје, Па и ђаци Велике школе »већ су били је дан другоме м ова имена понадевали«, " Нешто пре катастрофе српске државе, завршен је н рад Велике школе.
рбију су заокупиле велике невоље и
отаџбине.“ После. завршених испита автуста 1812, рад Велике школе није вич ше ни наслављан. В. К.
· требало је мислити само на спасавање.