20. oktobar

СТРАНА 8 •

ИЛУСТРОВАНА

БРОЈ 110 ГОДИНА 1 ЕЖЕН ЕНЕН а

РЕПОРТАЖА

Гј= утицајем једног од оних нејасних осе:лања која се рађају код девојака из ритма рада, када од великог напора све тело устрепти, Вера је. задовољно спустила чекић, ударипа погом поспедњи поправљени поклопац и он је са звекетом, увређено отскочио; и пришла прозору. Прислонила је чело на хладно окно ишарано ознаментским листићима леда. Додиром, изненадно су се појавили ситни тинктаји била. (Дознала је први пут да и на челу постоји жила куцавица). Брујање телефонских мица, које су изгледале као паралелни кончићи вуне провучени кроз брашно, допирапи су на тренутке н мешали се са шуштањем У ушима: „Ш-ш, Врањанке, мори, Врањанке, ш-ш“.

Ветар је умирен. Пахуље снега облећу оно прозора. Прве сени увлаче се у радионицу.

„Баш сам се уморила.. А, то је оно што кане мајстор, „немој да задавиш чекић“. Треба га пустити да слободно отскочи као маљица по бубњу. Вечерас морам на пробу фолклора. Моншда би требало да човек има два срца. Једно за такмичење у раду, а друго у умет' ности. Код нас, радникс, све то иде једним. Када увече игром, сутрадан мотиви ми се ваздан мотају по глави и радим у рит-

му мелодија народних кола. „Ш-ш, Врањанке мори, шш“. Другови ми кажу да је велика

част бити члан радничког доуштва „Абрсплевић“, сваног радничког друштал. Неће се стари

Андрејевић обрукати са ћерком. Столар је и прави штипаљке. Ако. Ја сам већ полу квалификовани раднин и играм у фолклорној групи „Абрашевића“. Наше предузеће „Шумадија“ избацује у серијама сејалице, прскапице за воће,

запрашиваче..“

Окренула би се да каже и друговима који су се спремали да пођу кућама јер је рад за вршен, шта је овог тренутка размишљала, оно о „срцима“. Алпи, сви знају да почиње танмичење културних друштава. Чини јој се да би било хвалисаво. — „Врањанка“ је најлепше коло на свету. Лагано играјте. Достојанствено. Крв и душа су ту спојени

Присети се Вера те честе о помене наставнице на пробама. Она не игра „Врањанку“ јер је крупна, а Врањанке су

растом мале жене. Потпуно се преда маштању чим чује њене прве анорде. На очи јој изиђу слике из Миткетове приче Ко-

штани, оног болног Бориног Миткета, кога нема у нашим радионицама: „Пој Ноштана;

како к'д се од карануле на Билачу, Прешево и Скопље уда. ри. Ноћ летња. Шар Планина у небо штљочи, а испод њума легло пусто Косово. Друм широк, драв. По њега се расипа“ ли ханови, сераји, башче, чесме. Месечина греје. А из серај и башче, вуда младе жене и девојке око шеврдан и на месечини оро играв, грнета свири, дајре се чује и песма. И поје, не песма, већ глас само. Мен, пун глас. Па тај глас иде, е 'е месечину се лепи, трепери и мен' као мелем на срце ми паде.“

По необичној мекоти Вериног погледа могло се увен да примети колико се унесе у ту игру. И када струне на дребанну, довољан је зуј гвомшћа сличан акорду грнета, па да чује његову циску. Чивчија је знао да одигра ово коло, онако својски. Јер, цео живот му је у њему. На њиви слуга, се назодом у колу: човек. Манедонско „тешкото“, још је – болније, поносније и пркосније. (Македонци су тлачени много више и теже). Митке је имао „жал за младост“, јер своју снагу није бацао у земљу. А код чивчије је крв здраве снаге и душа пуна бола и човечјег поноса. Он је то у игри изра. зио. У сливању покрета ногу, руку ч главе.

„Нигде већег богатства уметности, него у играма мојих на“ рода. Колико се човек њима оплемени. Знам, зашто ми другови дају да ја бојим прскали“ це. Поређани по пет стотина и онда их шарам разним бојама. Тај колорит сам видела на народним ношњама. Охо, сви су већ изишли. Укипела сам се крај прозора.“

Вера је прошла кроз празну радионицу, скинула са себе задничко одело и · обукнла се. још само ципеле треба да промени. Вечерас ће пробати стилиза“ ције славонског „Повратијан“ ца“, буњевачке игре, и „Србијанку“, — воли их много. Хр ватски „Тањец“ највише, због живости и младалаштва у мело. дијама.

„Ето, овде, у прстима стопала сам онда сва. Када играм „Буњевну“ сваки мишић на телу подрхтава. Ведси су увек утис ци лепих упредања рада кроз игру „Побратијанца“. Осећам, како рсзбој клопара, чујем воденично _ чагрљање. Односно.

Уредништво и администрација Влајковићева 8, телефони: 23-003 и 20-443,

' 20 диратајие. |

онда ништа не чујем и не осећам. Сва сам у заносу. Наро: чито када играм „Србијанку“. Крв сва пљуска ритмом. Даме“ ри туку по слепоочницама. Ђердани годицају груди. А но ге лете, скоро не додирују зе мљу. Како капљица зноја ноја силизне преко ока, пали, суза веселица са чела. Руке су нам чудачки склопљене, сви насмејани, срца звоне. Сто пала шарају замршене фигуре. По који друг враголасто подврисне: — И ју — ју!

„Шта ми је Зар сам се то“ лико занела да и ја вичем.

Набрала је обрве и почела да звинжди мелодију кола: Соко седи на јели Питате га шта вели.

Соко вели па вели, Што се драги не мени. Драги би се женио, Ат се није спремио, Спремиће се с јесени Кад узрију кестени.“

„Велико је то задовољство сањарити како изгледају кола кад игра народ и како их ми преносимо. Када би знали дру" гови и другарице колико је ланше радити после песме и игре, и колико се другарство стиче у игри, свака радионица би ство“

рила себи фолклорну групу. Па да признам, и кад се појавиш на позорници, мило ти је. Ја сам пронашла начин

лако да будем срећна и весела, Никада нисам сањала да ћу инала наступити на такмичењима. То ми се догодило по сле рата. Наша група је венбата; спремала се марљиво. ДА шта ће битиг Сигурно је, да јих волела да. ми победимо, онда има и бољих" Воашки о копна. Ала сам ја издангуила,“ Мраш је већ прекрио све кросве. Под ногама снег зруска ло козје жвакање сена. Ди» а гуске, збуњене сзетлом, о-

|), 50 (5

Штампарско предузеће Народног фронта Србије,

брћу се над градом. Са једног

прозора пролили су се млаки и бледи тонови клавира. Неко је свизао менует. Вера је о-

слушнула. — Може и ово. Али само га слушам. Коло ми је блине “срцу.

БЕОГРАД, ПЕТАК,

Лака малаксалост умора о бузела је, Једна танушна мица ишченивања „трепери и свила» сто голица у грудима. Са њом ће, помало опијена, доћи на пробу.

Дејан ГАЈИЋ

• 10 ЈАНУАР 1947 ГОДИНЕ

Одговорни уредник Душан Будимировић, Чек,

ВИШЕПОТЕЗНИ ПРОБЛЕМИ Већина _ решавача _ највише — воли

двопотезне проблеме, док ретко про-

учава вишепотезне, јер их смагра исувише тешким. Међутим вишепотезни задаци крију често неслућене

лепоте у себи и могу да буду врло запимљиви, У то ћемо се уверити и

из следећег задатка, К. Ренер

а —_ Ж

У АЕ 4 _· 7

1 3 # и #24. – Ам а 5

#% Бели вуче н даје

шест потеза.

Дајемо одмах и решење, ко гласи:

1) 5еб—#28! Кез—44; 2) Ке1 —а2, Кад—е5; 3) Ка2г—ез, Ке5 —+6; 4) Кез— 14 К;б—Е27; 5) Кет—ћ8; 6) раз—-ђа мат.

Како видимо пут црног краља 16 изнуђен, а (бели га прати све док матна мрежа у углу не буде готова,

Вишепотезни мат.проблеми _ вису толико тешки колико се мисли, а У сваком случају лакши су за решава“ ње од тропотезних. По идеји н за мисли доста пута личе на уметничке завршнице — студије,

црноме мат у

које ова=

Шампионат Београда

Године 1945 одржан је шампионат Београда на коме је др Трифуновић заузео прво, а Глигорић друго место. Прошле године овај шампионат није организован јер су готово сви термини били заузети разним друтим

утакмицама. Сада Градски – одбор ФИСАС-а има намеру да — изврши на коме

припреме за овакав турнир, би се нашли окупљени сви најбољи престонички шахисти,

На шампионату ФНРЈ у Загребу 33 1946 год. од првих пет места београд. ски мајстори су заузели четири места | доказали да је престонитпа паш најјачи шаховски центар. Зато ће шампионат престонице бити несумњиво велика шаховска атракција и допринети "развоју шаховског посрета како у Београду тако и у чита. вој земљи.

Да би шампионат у потпуности у-

стео, требало би осигурати учешће свих мајстора и мајсторских камладата. У нашој престоници живи осам мајстора, од којих су дожавни првак др Трифуновић но Глигорић интернационални _ мајстори. Налаље су ту мајстори Томовић, Вуковић и Недељковић, У Београду су такође

и претставници Југословенске армије мајстори капетан Марковић, – Милић и Божић. Мајсторски кандидати су Јоже Шишка (ЈА), Симоновић, Јаноптевић н Андрић, Београдски мајстор В. Поповић је као професор са службом у Алексинцу, али би и њему требало омогућити учествовање;

Из живота шаховских мајстора

Велики мајстор Рети играо је 1920 год. турнирску партију са др Евеом, жртвовао му два топа и елегантно победио, Побле партије Еве се зарекао да му се тако шта више неће догодити, Међутим убрзо после тога обојица су се поново нашли з8 турвирским столом, Случај је хтео да је Рети н овога пута жртвовао — Евеу оба топа и матним нападом ефсктно решио игру у своју корист. Оваказ

дуплицитет у шаху заиста је редак; .

ИН РИК: па ај Совјетски велики шаховски мајстор А. Лилнентал (Москва)

Тартаковер је своју прву аагра. ду у шаху добио као малилан од четири године. Било је то у Ростову на Дону 1891. Оташ му се шахирао са неким својим пријатељем и кад је ловац пао на под, дечак га је подигао и поставио ча право место. Као награду за то Тартакопер је ња утакмицама добио небројено разноврсних награда и шаховских трофеја.

Некад чувени мајстор Веничк у једној партији са живим фигурама имао је за противника Евеа, Вечинку се десила незгода да му је, док је јашио на коњу пао цвикер са носа и разбио се. То је његов противник одлично искористио и после једне комбинације заробио му – краљицу, једну врло лепу девојку, а затим га и матирао. Од тог доба Велинк вије више носио цвикер, већ само наочаре, рачун 62317. Поштански фах 53