20. oktobar

СТРАНА 4

Код нас необјављен цртеж бомбардовања Београда 1862

Детаљно објашњење при крају чланка“)

огађаји започети сукобом код Чукур-чесме 3 јуна 1862 године по старом кжалендару спадају у најзначајније догађаје новије историје Београда. Турци, који су Београдом владали и живели у њему скоро три и по века, морали су у току тих догађаја конгчно напустити београдску варош, а неколико година касније и тврђаву. То је у исто време био ми један од најодлучнијих корака ка потпуном ослобођењу Србије.

По хатишерифу од 1830 године Турци су били дужни иселити се из Београда у чијој би тврђави остао само паша са извесним бројем војника као претставник турске суверености над полунезависном кнежевином Србијом. И заиста, чим је хатишериф прочитан, београдски Турци ерлије (грађани), стану продавати своја имања и спремати се за одлазак. Пошто је већ била позна јесен кнез Милош се, међутим, сажали на њих и дозволи им да сстану у Београду до пролећа, што је била велика грешка коју српска дипломација, после тога, пуне 32 године није успела да исправи.

За то време слато је у Цариград неколико; депутација које су тражиле од Порте да се турци Београђани по обећању иселе из вароши. На томг су радили и изванредни посланици Србије код „Олистагелне Порте“, прво Илија Гарашанин, а затим Јован Ристић. Све је, међутим, било узалуд. Турски државници стално су налазили начина да ствар одуговлачз, Напослетку, 22 маја 1862 Ристић је у Цариграду предао прави ултиматум у коме је претио да ће, у случају даљег развлачегња, Србија сама иреузети власт у варошима у којима још стануЈју Турци. Тиме је појачана затегнутост која је владала између српске владе и Порте још од Преображенске скупштине 1861 годинс. Турци су том скупштином били веома незгдовољни зато што је била изгласала законе о Народној скупштини, 9 Државном савету и о народној војсци, којима је уствари био учињен крај старом „турском уставу". Закон о народној војсци нарочито је био озлоједио Турке.

Услед овакве политичке ситусције односи измеЂу београдских Турака и Срба, који пикад нису били срдачни, постали су у пролеће 1862 неподношљиви. Крвави инциденти бивали су све чешви, док најзад, 3 јуна, није дошло до експлозије. После сукоба код чукур-чесме народ београдски скочио је на оружје и за неколико сгти, у току облачне и кишовите ноћи која је настала, свршио посао који су дипломете тридесет и две године развлачиле, „Блистателна Порта“ стављена је била пред саршен чин који више није могла да измени. Мали Сава, шегрт код бакалина прекопута турског хана на Чукур-чесми, коме се чак ни презиме не зна, кад се испрсио пред турским низамом (војником) крај чесме није, свакако, могао ни помишљати како је велики међународни догађај изазвао и колико ће бити далекосежне последице његовог поступка,

У време догађаја на Чукур-чесми Београд је још био стара турска варош, опасана шанцем од Саве до Дунава. То што се звало шанцем било је уствари висох бедем од земље који је ишао садашњим улицама: Косанчићев венац, Топличин венац и Обилићев венац до места где је сад Народно позориште, а одатле се спуштао ка Дунаву поред садашње Дорћолске цркве, По врху бедема биле су побијене палисаде, то јест ограда од дебелих проштана. У варош се улазило кроз четири капије: Сава-капија била је испод садашњих великих степеница па Сави, Варош капија на углу садашње Поп Лукине и Космајске улице, Стамбол-капија где је сад Народно позориште и Видин капија близу дорћолске цркве на крају садашње Душегнове улице. Ван шанца почињала је тек да се изграђује нова, српска варош, Постојала је већ Абаџијска чаршија (сад улица Народног фронта), Фишегџијска чаршија (сад Булевар Црвене армије), предграђе Два бела голуба (око почетка улице Лоле Рибара) названо тако услед истоимене кафане која се налазила онде где је сад зграда Занатлиског дома, „Променада“ испред Вазнесенске цркве и Финансиског парка (први део улице Кнеза Милоша) итд. Између нових кућа и њихових пространих авлија ограђених тарабама пружале су се голе утрине. По Врачару, од Кнеза Милоша улице па до Чубуре, још су се обрађивгли стари виногради којима има помена од ХУГ века и које су, како по свему изгледа, гајили још Римљани. ~

У вароши опасаној шанцем стевновали су Срби и Турци измешани. Изнад кућа још су штрчала висока бела минарета. Ред су одржавале заједнички српска и турска полиција. Српска полиција налазила се испод садашњег Студентског парка, где је била све до последњег рата, а турска полиција

истом реду са друге стране садашње Капетан

ишине улице. Обе зграде гледале су на Велику пијацу (садашњи Студентски парк).

ГПоводега годишњице .огаЂаја Код чуНУР чесаће

год,

Каро су Срби Београ!

пре осамдесет и шест тодина

Београђани су се у оно време још снабдевали водом са јавних чесама од којих је једна бил»: чукур-чесма, на месту где се сад налази споменик на догађаје који су се ту одиграли, Пошто су чесме давале врло слаби млаз воде, око њих су увек чекале и гурале се гомиле Срба и Турака, те је зјог тога долазило до свађа и туча. У недељу 83 јуна ско четири или пет сати поподне скупило се било га Чукур-чесми неколико српских шегрта да наточе воду. У исто време ивиђе и неколико „турских низама из оближње полициске зграде, па не чекајући ред стану гурати шегрте. Дечаци им се успротиве и из тога се изроди свађа. Једноме низаму окрњи се у том тестија, а он оним црепом што му је остао у руци лупи по глави шерта., Саву. Сав обливен крвљу несрећни дечко стане јаукати, а свет потрчи са свих страна да види шта је. Ускоро ститне и Сима Нешић терџуман (тумач) српске полиџије са три жандарма. Сима одмах нареди да се рањеном дечку опере и превијс рана и да се носи кући, а низаме, који су се били преплашили да их народ не убије, узме под стражу и постера У српску полицију. 'Ту ухапшени низами покушају да утекну, зли се Сима и Ђорђе испрече испред њих и звуставе их. Због тога се изроди свађа између Симе и низгма који су били изашли на прозоре турске полиције. Ови најзад отворе ватру из пушака те Симу убију на месту, а Ђорђа Нишлију смртно ране. Остали Срби, који су их пратили, разбегну се.

На пушњаву пушака турске страже позатвграју варошке капије и у целој вароши направи се велика узбуна. Невероватном брзином, пре но што је цела варош била начисто са тим шта се страрно догодилс, кроз Београд је прос ла жеља да се са варошким Турцима једном ргсерсти и да се Порта стави пред свршен чин. Не би се могло рећи да су српске власти ишле на руку шиџдењу таквог расположења, али га нису ни сузбијгле. одлучно, што уосталом нису ни биле у стању да чине, јер, нису располегале дсвољном оружаном силом, једва ако су имале на расположењу 2009 до 250 људи под срухжјем.

Турци су имали око 3000 војника регуларне војске од којих је око 450 било у вароши, док су остали становали у граду. Највише Турака у кароши било је у полицији, на Великој пијаци, где је, као што смо видели, почело пушкарање. Ту је било око 250 низама. У Стамбол капији било их је око стотину, а по осталим капијама и стражаргма по двадесет-тридесет њих. У вароши је још било и око две хиљаде наоружаних Турака ерлија.

Пред толиком турском силом претседник владе Гарашанин и. министар унутрашњих дела Никола Христић били су немоћни. Ситуација је уствари зависила од насружаних Срба Београђана и од кародне војске београдског округа, која је претходне године била организсвана и коју су водиле њене локалне старешине. Српски нгрод гледао је, међутим, на ситуацију сасвим друкчије него влада. По схватањима насружане масе, која је изашла на улицу одмах после пушиграња пред турском полицијом, дешао је био тренутак да се Београд коначно очисти од Турака и то оружаном силом и без икаквих обзира.

по схватањима микистара догађаје је требало искористити да се отворе нови преговори. Гарашанин је одмах после догађаја на Чукур-чесми отишао енглеском конзулу, као доајену дипломатског кора, који је затим сазвао остале конзуле у стан француског конзула код „Српске круне“, онде где је сад зграда ИНО, у почетку Узун-Миркове ули+ це. Настало је већање и преговарање са пашама У граду, које је трајало целе ноћи. Енглески конзул и Гарашанин неколико пута у току ноћи ишли су у град. Гарашанин је тражио да се турски низами повуку из вароши. Паша је обећавао да ће помоћи српске захтеве код Порте и у накнаду за то празно обећање тражио од Гарашанина да заштити београдске Турке од Срба и да се задовољи са постојећим стањем док Порта не донесе коначну одлуку. Заменик аустриског конзула држао је страну Турцима, Остали конзули или су били резервисани, или су, као енглески конзул, предлагали разна средња фешења, која су уствари ишла на руку Турцима.

Гарашанин и да је хтео није био у стању да испуни оно што је паша од њега тражио. Из самих успомена министра унутрашњих дела Николе Христића, како их је навео његов син, види се да су Београђане, кад су насружани изишли на улицу, предводили људи који нису много марили за владу. Христић на неколико места понавља да се оружја латио „нижи сталеж“. Затим о једном од вођа оружаних Београђана, о Ђоки Влајићу ратном инвалиду и бившем руском официру каже:

„Он је био велики хвалџија и радо је тражио а и прикупљао друштва склоњена нереду. Поглавито се мешао са политичким агитаторима који су радо правили сметње књазу Михаилу и његовој влади".

На другом месту Христић додаје:

Ра УЗ му МИ Ма не

„Ђока Влајковић непрестано се појављивао код наших бећара и радника и потстицао их на стрампурицу“. па онда вели: .

„Употребити против Влајковића строге мере није било саветно. Он се истицао као патриота, па би у онај мах изгледало да га ми гонимо што је патриота. Зато нађосмо за разумније да Гарашанин са њим говори и да га лепим саветима уздржи од сваких агитација“,

Док су Гарашанин и Христић трчали од полиције до конзула, од конзула до града и од града натраг у полицију народ је свршио ствар.

Пушкарање пред турском полицијом пренуло је Београђане из мирног празничног расположења.

Време је те недеље поподне било врло лепо. Свет _

је био изишао у шетњу на „Променаду“, Башта код „Два бела голуба“ била је пуна. На Калемегдану, где још није било парка, свет се гурао испод шатре неког Швабе који је продавао сладолед. Многи су се спремали да те вечери у Пивари гледају „Владислава краља Бугарскот“, трагедију од Јована Стерије Поповића.

после погибије Симе Терџумана низами су наставили ватру и удили још три лица, чувши ово пушкарање гомила света која се одмарала код „Два бела голуба“ и шетала на „Променади“ навали према Стамџол капији, али је нађе затворену. Кроз капију се није могло, преко шанца иза чијих су палисада вребале турске пушчане цеви није се смело. Из вароши је непрестано одјекивала пуцњава. Са Велике пијаце чули су се гобоши и трубе. И са једне и са друге стране шанца међу неборимчма настао је неописан страх. Они у вароши нису знал; шта се збива са њиховим рођанима и децсм ван гтанца, у шетњи, они ван вароши нису знали где ће кад својим кућама не могу.

Испред Швабине послестичарнице на Келемегдану гости су преплашени пренули куд који кад су видели како одоздо са Зерека. гомила српске деце јури и туче камењем неког турског официра коме низгми трче у помоћ.

Док су једни бежали и склањали породице, друти су се сружали и сбразовали чете.

„Сваки Србин који осећаше да му срце за сло-+ бодсм куца, па н најмање дете бсше се наоружало и жедно ду: зеке крви беше пстрчало да се освети томе азијском веоватгину и да накваси јатаган свој том љутом крвљу“, писала је неколико дана после догађаја једна Београђанка.

Воло брзо турски низами били су сатерани У стражаре на капијама. Два турска топа, од којих је један био на шанцу близу Стамбол капије, а други код Видин капије шегрти, калфе и остала омладина освојили су тукући низаме камењем и извукли их ка раскосницу виле касарне (салашњи угао улице Кнеза Милоша и Маршала Тита).

Турци варсшани. гигећи ргзјареност Стба., нису , ни псмислили да помажу своје војнике. Јегни се стану повлачити у граг, а доуги се позатвађају У памије и тврђа куће не би ли сте тако некако спасли. Један део Соба Ђеограђана тукао се са овим Сарикадираним Турсџима “~ шароши, док су други поставили заседе према граду и дочекивали низаме који су покушавали отуда да упадају. Једна већа група Турака, која се била затворила у Делијској џамији (иза садашње зграде Академије наука), спасла се на интервенцију српске полиције, гок су друге групе биле лошије среће. Неки Филип Прноторац био се попео на кров турске текије која још постоји на почетку Вишњићеве улице, про-

9) Лајпцишки „Млустрирте Цајтунг“у своме броју од 12 јула 1862 донео је ову слику бомбардовања _ Београда, израђену према оригиналном цртежу. Пртач је посматрао

Београд са узвишице близу садашњег улаза у Државну бол-

ницу. Тавна силуета зграде, која се види на десној страни цртежа, одмах испод линије хоризонта, претставља ,Вели-ку касарну“ кнеза Милоша. Та зграда сада делом је порушена за време рата. У њој је до 1929 године заседавала

скупштина старе Југославије. Лево од ове зграде лепо се на цртежу види широки и прави шабачки друм, садашња кнез Милошева улица. Лево од друма, горе, на самом хо-

ризонту назире се тавна силуета Батал џамије, која је била онде где је сад зграда Народне Скупштине. Ислод ње, на самом друму, нацртана је једна мала кућа, иза ња Вазнесенска црква, а још мало ниже,

ва, | мало даље од друма, зграда у којој је дуго било Мицистарство финан-

истерали Турбе иљ Вароши

валио кров, ускочио унутра и почео од реда да сече Турке који су се ту били затворили. Ни један му жив не би умакао да се није умешао управник града Барловац и спасао преживеле.

У току ових догађаја пала је већ била ноћ, облачна и кишовита летња ноћ са муњама и грмљавином, што је још појачавало узбуђење Београђана. Пуцњава пушака мешала се са грмљавином, дреком престрављених Турака и узвицима Срба при јуришима на капије и на куће из којих су се Турци, још бранили. Прво је пала Варош капија, па Сава капија које је народ још у току ноћи сравнио са земљом. Пред поноћ почели су напади на Стамбол капију, али, пошто је она била утврђена, одржала се. Видин капија заузета је у зору.

Видећи да није друге, паша је око два сата по поноћи пристао да повуче низаме из града, али уз гаранцију страних конзула. Поворка низама са празним пушкама пошла је од Стамбол капије. На Великој пијаци придружили су јој се низами из турске полиције, па су онда заједно наставили ка граду. Напред, испред низама, ишла су два конзула, иза кизама друга двојица, а са стране српски војници. Огромна маса света била се слегла да присуствује њиховом одласку. Тако су Турци 4 јуна изјутра коначко изишли из београдске вароши да се никад више У њу не врате,

Тај дан протекао је у релативном миру, али сутрадан, баш у тренутку када је спровод палих Срба кретао ка Гробљу и био прешао Стембол капију Турци су са града отворили на варош ватру из својих топова. Надали су се вероватно да ће застрашити Србе, али тада је већ било доцкан да поправе свој положај. У току ноћи ископани су били ровови по Калемегдану и сви улази у варош били су са те страпе затворени барикадама. Уз то је још била дитнута и народна всјска београдског округа и њене чете стизале су из свих околвих села,

Бомбардовање Београда изазвало је само још веће огорчење Срба и компромитоволо турску ствар У очима европске јазности. Увече, на интервенцију конзула, паша је прекинуо ватру. Уговорено је 88+ тим примирје и ради веће сигурности, да ни једна ви друга страна не би поситшила уговор, ентлески и руски конзул дигли су шаторе на Кллемеглану, а франџуски коизул разлпео је био свој шатор на самем градском бедему. Ту су конзули остали се до 12 југа.

Код Стба је, међутим, настало весеље и одутевљење, Народној војсци на ' икадама са свих страва слато је јело и пиће тТлиа Анастасијевић дао је за војску пет хиљада ска соли, Ћипа Христић Р40 ока пиринча и сто аксва вина, Панчевци су преко Дунава пребапили две лађе жита. Ракија, печење, јатњад и остало стизало је са свих страна.

После дугих преговора најзад је комвчно решено да се Турци више не враћају у варош. Пет година касније. у пролеће 1867, они су морали коначно напустити и београплски град

Маломе шегрту Сави, који је започео борбу са низамима подиглут је на месту где је била Чукурчесма леп спсмепик. Он деанас једини потсећа на њега и на борбу која је вођена за слоболу Београда. Ипичезла је Чукур-чесма и бакалница У којој је Сава служио; нема одавно већ више турскога хана преко пута, ни шанца иза Чукур-чесме, ни џамије чије се бело минаре дизало мало више од ње. Крај места где је згпочела борба налази се данас велико издавачко пргдузеће „Просвета“, као

символ нових времена. Мих., С. ПЕТРОВИЋ

сија Србије и старе Југославије, а затим Суд за зашти“ ту државе. М та је зграда за време прошлог рата – пору, шена, Још ниже, на средини слике У првом плану виде се окружене зеленилом кућице које су се налазиле негде око садашњег угла Немањине и кнеза Милоша улице, Још више улево види се врбак и ливаде око садашње Немањине улице све до Саве.

Лево од Батал џамије, велика зграда на линији хори. зонта, са заставом на врху, претставља кнежев двор, који се налазио на средини парка испред зграде која је сад реконструисана за Президиум. Шанац око вароши не види се на слици, али се на хоризонту распознаје неколико ми“ нарета и на крају испред града Саборна црква. Од ње и Теразија на ниже према Сави, пружа се поље са неко. лико кућа овде — овде,

5 рони

опитни виа ева авва ви вала

1ИИРАЕУАИАРВИРИЛРАИОВИРАВИМЕИНА ВАРВАРА нвивиаавввававваивввванививвиионе

дДостојна пахкња

ила је то у немирним данима када је уста-

ничка Србија изборила вековима жељену, крвљу и мачем стечечу, слободу. Србија, земља слободе, Србија никад непокорена, још није одложила мач а већ се лаћала пера. Видео је њен народ, као и много доцније, видео је мудри Доситеј, да без просвећивања, без ослобођења од мрака незнања чема праве слободе. Тежња народа ка, не само физичком ослобођењу, већ и ка слободним видицима истинског сазнања из петстогоди-

шње заосталости, нашла је одраза у оснивању Ве-

лике школе —— првог српског универзитета.

Велика школа отворена је првог септембра 1808 годиче, Свечану беседу о „достојном почитанију к наукам“ прочитао је Доситеј Обрадовић, који је био ректор школе. Био је то најлепши тренутак у животу Ивана Југовића, оснивача школе и првог њеног професора, у животу окупљених по“ главара и ђака. Био је то један од најлепших тренутака историје првог устанка. Ђаци, којима су се пружали изгледи просвећивања и науке, зарицали су се де ће учити и служити „на ползу своме на-

"“

роду", : Испрва, у школи није било много ђака, Био је међу њима и доцнији просветитељ српски, ко-

Ме су се дани Велике школе дубоко урезали у памћење == Вук Караџић, -Каде се њихов. број пр-

већао, Правитељствујушчи совјет доделио им јеве“ ћу, угледнију кућу, бивши пашин конак, који није дочекао ослободитеље. Тако је пребивалиште Уг" њетача постало расадник просвећења оних који %у некада били угњетавани и презрени.

У приземљу зграде смештена су три разреда „нормалне школе београдске“ а на горњем спрв“ ту, три собе за три разреда Велике школе. У две" ма другим седели су професори, Поред ових осам соба постојала је још једна „у којој су, доброу“ чећи се сиромашни ђаци покрај благодејанија пре" витељственог и обитавалиште имали“ како је П'" сао Вук,

Многи ђаци нису довршили школовање. Одла' зили су да замене погинуле команданте у борба" ма за спасавање домовине. У тим, тешким за Ср“ бију данима, требало је напрегнути све снаге но“ рода. После завршених испита, нешто пре слома устанка, прекинут је рад Велике школе.

Зграда на Јовановој пијаци у којој је био До" ситејев лицеј прешла је у приватне руке, У при" земљу су отворени дућани, где се годинама тргд“ вало и телалило старим стварима. Сопственици ни“

(Наставак на петој страни)