20. oktobar

ет |

пне реуређење Горњега града претставља, свакако, један од најтежих задатака који 4 стоје пред градитељима Новога Београ, да. Тај задатак тежак је и сам по: себи, јер се технички проблеми компликују потребом чувања историских споменика. Он је затим тежак и због тога што се Горњи град налази на изванРето Метан месту и што свака грешка учињему може ути

Ба она. у утицати на изглед целог До рата радови на Граду сводили су се, углавном, на рашчишћавање рушевина и паркирање Грађевински послови на њему нису ишли даље од крпљења извесних објеката. Покушаји са додавањем декоративних елемената углавном нису успели, (Ово решење имало је само ту добру страну што је било најјевтиније и што није било скопчано са опасношћу да се поруше старине које би требало сачувати, '

При таквоме решењу очевидно с остати. Монументалне Траве чаја ке ак предвиђено, захтеваће да се до њих изграде приетојни прилази. Поред тога гломазни, несиметрични и ружни бастиони од цигаља, које су Аустријанци подигли у првој половини 18 века, не могу се знатно улепшати зеленилом, а још мање декоративним степеницама и балустрадама, које још више истичу њихову грубост.

Београдски град није, међутим, увек био овакав какав је данас. Да нам је сачуван онакав, какав је био до аустриске окупације 1717—1739, ми бисмо данас имали један од најлепших средњевековних градова у Европи. Био је то високи град од белог тесаника са многобројним кулама које су се дизале високо изнад а Саве у Ду. нав. Његови темељи, а можда и делови зидина, потицали су још од римског каструма. Ма да је у току векова био у више махова за време ратова рушен, на њему су се чували делови из свих -бурних епоха кроз које је пролазио у току своје тада већ скоро две хиљаде година старе. прошлости. На његовој изградњи радили су Келти и Римљани, Византинци и Мађари, Срби и Турци. Последње велике радове извршио је био српски деспот Стеван почетком 15 века, а после њега Мађари и Турци вршили су само мања дограђавања. Велика џамија у граду била је, по тврђењу турског путописца Евлије Челебије, дело највећег турског архитекте Синана, Грка по пореклу, који је зидао и чувену Сулејманову џамију у Цариграду.

Очевидно је да би овакав Горњи град био данас и са архитектонског и са историског гледишта споменик од врло великог значаја.

• У књигама и чланцима о прошлости Београда, кад год је реч о средњевековном граду, понавља се готово аутоматски једна те иста реченица: Аустријанци су стари град до темеља порушили и на његово место саградили данашњу тврђаву по Вобановом систему.

Ово тврђење није сасвим тачно. Оно, шта ви ше, наводи на многе сасвим погрешне закључке. Аустријанци стари град нису до темеља порушили. Опи су само одрубили његове највише делове, куле и високе зидине који нису могли издржати артилериску ватру 18 века, а нису се могли ни појачати. Поред тога, они своја утврђења по Вобановом систему нису изградили на месту старог града већ око њега, делом и на терену који је раније заузимала варош, тако да су се морале ушити стара српска црхва и митрополитски двор, што су одрубнли високе делове средњевековвог града, Аустријанци су једноставно уз тако обезглављени град са свих страна приљубили

"своје гломазне бастионе од цигаља, да би га по.

јачали. Они чак нису променили ни улазе у град, већ су свуда задржали старе капије, чије су сводове продужили да би се тако провукли и кроз бедем који су споља додали уз стари градски зид. Ово се нарочито лепо види испод опога свода где се продају улазнице за Музеј Југословенске армије. Кад се од Римског бунара, који је у старом граду, пође према тераси која гледа на Саву, прво се иде испод средњевековног свода који се продужава очевидно знатно новијим додатком пи најзад, на излазу завршсва декоративном капи“ јом у стилу аустриског барока.

Кад се пође од ових констатација долази се логично на мисао да би гломазне, несиметричне и у основи ружне аустриске бастионе од цигаља једноставно требало уклонити где год они 34" клањају стари много лепши град од тесаника и где год сметају уметничкој обради градског платоа. Аустриски бастиони Могли би се задржати само на местима где су корисни као потпорни зидови,

о ______----— = „20 ОКТОБР да ПАПА

РА ОИИИИАИО И Ое

Сачувани део средњевековног града. Северох:

Уклањање појединих бастиона, док би се други евентуално задржали, не би ни мало кварило целину, јер су они и овако без икакве симетрије „и склада набацани око старе тврђаве. Поред тога, то не би било никаква штета јер не претстављају никакву историску реткост, а о естетској вредности и да не говоримо. .

Овакво решење, уз потребна отступања која би наметало стварно стање на терену, захтевало би, истина, замашне радове, али би имало неколико добрих страна:

1. Оно би омогућило да се у исто време и о истом трошку изврше темељита археолошка испитивања Горњега града. Већ досадашњи незнатни радови довели су до знатних открића. На пример, приликом копања темеља за зграду Географског института нађена је једна римска статуа од мермера, без главе. Својим бастионима Аустријанци су једноставно затрпавали старе објекте и за насипе. и зидине употребљавали материјал од порушених делова града. Због тога је врло вероватно да би се испод бастиона и у њима нашли

значајни објекти и темељи ранијих грађевића. У'

сваком случају дошло би се до римских темеља и до келтских киклопских зидина, ако оне постоје, као што су неки претпостављали.

9,'Уклањањем аустриских бастиона и накалемљених зидова од цигала открила би се висока градска платна од белог тесаника и оригиналне средњевековне, а можда и још старије, капије кроз које се у град улазило. У исто време, уместо садашњег ружпог лавиринта бедема и шанчева, добио би се око средњевековног града простран плато са дивним погледом на Саву и Дунав, који би се могао по вољи на модеран начин паркирати. 3. Било би могуће изградити простране праве авеније ради прилаза монументалким грађевинама, које ће се изградити у Горњем граду.

Стари град има четвороугаону основу са дужим странама у правцу Југозапад—североисток. Једна дужа страна окренута је вароши и на ње“ ној се средини налази градска Стамбол-капија (испод сахат-куле, где је сад стража на главном

улазу у град). Друго дуже платно гледа на ушће Саве у Дунав. Краће стране четвороугаоника гледају: једна на Саву, према југозападу, друга на Дунав према североистоку.

Најјужнији угао старога града налази се изнад самог споменика који је недавно подигнут Лоли Рибару и Ивану Милутиновићу. Тај угао врло се лепо распознаје, јер је виши од аустриских бастиона и изграђен од белих тесаника, а не од цигаља као бастиони. у устријанци су на њему начинили од цигаља Своју стражарску кулицу (ешогету).

Стаза која од споменика води ка улазу у Војни музеј пролази испод југозападног платна старога града, које није право, већ испреламано. (4 оно се лепо разликује од аустриских бедема, јер је од тесаника, а не од цигаља. Близу југозападне капије, којом се прилази ка Римском бунару и Војном музеју, средњевековни зид од тесаника заклоњен је накалемљеним аустриским бастионом и зато се западни угао, који је негде испод Победника, не види.

Дугачко градско платно, окренуто према ушћу Саве, види се скоро целом својом дужином, али је великим делом затрпано ђубретом које је одозго бацано. Оно се протеже од Победника до изнад цркве Ружице, изнад које се налази северни угао, У делу старога града код цркве сачувани су остаци неких кула и других објеката који су везивали Горњи град са Доњим градом.

Североисточни зид старога града пружа се од цркве Ружице према Уметничком павиљону. Он се лепо види кад се стане испред градскога ресторана и погледа према вароши. Знатно је оштећен, али још врло висок, далеко виши од аустриских бастиона испод њега, међу којима су изграђена спортска игралишта. Источни угао старога града лепо се види испод највеће антене у граду.

Ако би се уклонили аустриски бастиони, са тако рашчишћеног калемегданског платоа, који би био знатно шири него што је сад, имао би се према северу леп поглед на високе зилине старога града од белог камена, које би се оцртавале на

њавим прстима, те је потпуно промењеним, детињски јецавим гласом тихо јадиковао:

— Нечувено!... Нечувено! Потом се ипак мало повратио, па погледавши

у очи своме разреду, окамењеном од злог пре“ осећања, промуцао храпавим гласом:

Е —_ Ваши... ваши... саученици...су ухапше ни... Какав апсурдан неспоразум... моји... Моји

ШЕ "Седам сати увече, улични звучник, који је оглашавао имена оних који су тога дана стрељани због одобравања атентата, јавио је жасну (ар ност: Франтишек Хавелка, Карел Моучка, Вла

стимил Ришанек. • | %

ј еч, про-

Ћутке, немоћни да проговоре иједну реч; увори су се већ око седам сати изјутра ску“ пили у зборници. Јунско сунце падало је на сто, за којим су се држале седнице. Узвитлана пра-

шина златила се на сунчевим зрацима. Двадесет људи, потпуно смрвљених стравом, зе Јеју том сунцу као по најцрњем мраку Ол ~

ког новог члана још је више пове авао њихову

моћ, Професор чешкор јевика, Калтнер, човек

Нана посе ареаог азрдеда, Који је о двадесет м октобру“) певао родољу

лЕјА шетао а између прозора, прекидајући сво-

им телом есувчану струју. у

Да окренуо се леђима према прозорима, сте Ру а

гао руком наслон столице, као да тр

за ве мисао која му је ва време шетње сазрела

под ниским челом, па напола слич

које га је залевало и У које се због блештања

није могло гледати, стаде хистерично викати: — Ето, то вам је донела та ваша масариков“

штина! Све ће нас побити! Као што су урадили

у Табору! | ма

боће:

ива _ стихотворедједном је аграбио жи ослонац

ан неком привиђењу, невидљив због поплаве јутарњег супа,

) 28 октобра 1918 т, проглашено је оцепљење и

2 од Фузтрохугарске, " „" 6

Директор гимназије тихо је јаукнуо, савлађујући срчани напад. Остади су били мирни. И дах се у њима зауставио, као да је већ изречена

смртна пресуда. Само се професор историје, лизцемер округлих уста, осмелио да проговори. Из ташне је извадио на четворо савијени табак хартије, развио га на сто, па навиклом слаткоћом

у гласу коју није могао да уништи ни страх, рече:

— Господо колеге, сматрам нужним да сместа пошаљемо изјаву искрене лојалности господину државном секретару и господину министру Моравецу. Био. сам тако слободан да то саставим... У страшној тишини читао је двадесетак редака пуних подлости и понижења. Онда је отворио налив-перо, пружио папир пред најстаријег члана професорског колегија и услужним гестом понудио му да потпише. Професор веронауке, седам“ десетогодишњи старац, који има већ богзна колико година службе, узе дрхтавим рукама папир и полако срицаше текст, одвајајући слог по слог. Кад је довршио, испустио је хартију на сто,

— Ја сам стар човек. При крају живота нећу да лажем,.. 1 |

Одлучено је ипак да уместо те изјаве треб;, ђацима седмог разреда одржати говор, у коме ће се осудити поквареност поступка њихових

другова и који ће се, како то доликује, забеле. |

жити У дневнику.

— Али ко треба то да учини»

Професори чешког језика и историје рекоше као једним устима:

— Разуме се, разредни старешина!

Одахнули су сви они које је то бреме минуло, Виши принцип је ћутке, нетремице посматрао чланке својих склопљених руку. Разредни старе» шина седмог разреда био је он.

Као да је празно иза тих врата с бројем УП.

Где је онај непрестани шум роја пчела, којему су још јуче та врата била лето на кошници» Колега Виши принцип отвара врата свога разреда. Али они који у скамијама устају, сада су сасвим лрукчији него јуче. Мутно их разазнаје, тек по контурама, тек по уобичајеном распореду седеља који му се задржао у глави. Јер те ноћи. сваки од њих је прешао преко реке Ахеронта, пратећи тројицу другова чија су места сада празна...

Сели су механички, пошто је он сео за кбатедру. Не разред. Не заједница. Сваки од њих

Лио је сам, одељен властитом љуштуром страха.

Мли мржње» = Ученици, — али глас му се прекинуо већ

код прве речи, Није могао ни да одахне, Устао

|| ОвОград

сточна капија кроз коју се силазило у Доњи град,

је подигао очи према свом

свом АЕ га

хоризонту. Према западу пружао би се поглед на Нови Београд, а према истоку на пространу банатску равницу.

У самоме староме граду, близу јужнога угла, под којим је сад изван зидина споменик Лоли Рибару и Ивану Милутиновићу, налазио се замак или кастел, у коме је становао заповедник Београда. Замак је на својим зидовима имао неколико кула од којих је највећа, на којој је било велико звоно, називана Кулом Небојшом. О тој кули народна песма пева:

А да видиш два Јакшића млада Пију вино на кули Небојши И с њима је Змај Огњени Вуче Тури очи Змај од огња Вуче Тури очи низ ту воду Саву, Док угледа Порчу од Авале...

Из куле коју сад називамо Небојшом Сава се уопште не види. Та мала кула у Доњем граду, каквих је некада било више десетина, названа је Небојшом, како по свему изгледа, тек пошто. су Аустријанци порушили праву Небојшу, дакле то» ком 18 века. Путописци 16 и 17 века знају само за Небојшу код кастела у Горњем граду. Теме“ љи кастела и Небојше вероватно ће бити откривени приликом радова у Горњем граду.

Из нових, монументалних грађевина, моје ће се подићи у Горњем граду пружаће се величанствен поглед не само на бескрајне сремске и банатске равнице, већ и према југу, преко вароши, на Авалу и шумадиске брежуљке и планине. А испод самога града, на другој обали Саве, видеће се цео Нови Београд са својим модерним грађевинама и широким авенијама, видеће се и спорт ски терени и паркови на Ратном Острву. Зате ће Горњи град свакако бити најпривлачнији део Београда, онај који ни један посетилац неће пропустити да посети.

Кад се изгради Нови Београд и обнови град, Београд ће заиста бити једна од најлепших и најинтересантнијих вароши у Европи.

Мих. С. ПЕТРОВИЋ

је да би ослободио груди. У јадном, изгужваном, као врећи, капуту старог момка, с чакширама на којима су искочила колена, ружни човек с рошавим__ лицем од богиња стао је на сам крај подија.

— Ученици, — промуцао је по други пут, ширећи прстом огрлицу, — професорски колегиј ми је поверио... да вам... хм... јучерашњи.,. ту, жни догађај... доведем... на праву меру... С гледишта... вишег моралног принципа...

У том тренутку, према њему се подигло двадесет пари очију. Као да је та стара, честом упдтребом излизана фраза одједном добила нов, страшан окус и облик. Као да је она непријатељство које он поставља између њих и себе. Или...

С највећим напором ухватио је дах. А затим, брзо, са журбом оног који тоне, који се боји да ће се загрцнути па неће стићи да каже што хоће, викнуо је ђацима: :

— с гледишта вишег моралног принципа... могу вам рећи само једно: убиство тиранина није злочин! '

Том једином реченицом ослободио се све на петости и забуне. У глави му се разведрило, са

необичном тачношћу и подробношћу распознавао

је сваког од двадесет ученика, које је водио већ од петог разреда и чије су очи висиле на његовим устима: добричине, тврдоглавце, лукавце, лечаке честите и уљудне поред дивљака и забушаната, уображене, улизице и споре ограничене бубалице и шепртље. Могуће баш да је управо међу овима онај који је потказао Ришанека, могуће да ће нека ситна неправда, неспоразум или једна видљива мржња донети нове судбоносне плодо» ве, Но поред свега тога: којем се од њих може лагати право у очи Спопала га је силна потреба.

да управо пред тим дечацима искаже реченицу, |

с којом се већ од синоћ у себи борио, коју за мало што није изрекао јутрос у зборници, коју е морао неком поверити па ма шта се догодило, олаганим, тихим, унутрашње смиреним гласом 09 свом разреду, предајући му се сасвим

— И ја... одобравам атентат на Хајдриха! ___Осећао је да је тиме речено све/Окренуо се онда катедри, сео и почео уписивати у ' дневник. Али тек што се- пером дотакао хартије, зачула се из клупа позната бука. Виши принцип полако азреду, Двадесет средњошколаца стајало је пред њим у ставу мирцо, уздигнутих глава, пламених очију.

___ Јан Дрда (Превео из књиге Нема барикада, 7 __ 6 чешког језика, 8% Х:)

а СТРАНА 5 ен"

они трад _

ШТА ЈЕ ОСТАЛО И ШТА СЕ ЈОШ МОЖЕ ОТКРИТИ