20. oktobar
лаје
рн-
“ (Наставак са прве стране) је нанело огромне штете развитку КПЈ, њеној борби, јачању и борби радничке класе Југославие уопште, У пркос свему томе
ПЈ је баш у то време захватила чврст корен у радничкој Класи, стално се челичећи и развијајући. То је био доказ да је
КИЈ, углавном, постојала више криза руководства него криза Партије. Те слабости су биле
"у недораслости вођства Партије
за дату револуционарну ситуацију, у изолованости радничке класе од снажног сељачког покрета, у неприпремљености _ за уларац који јој је режим нанео „Обзнаном“ и Законом о заштити државе, у њеној идеолошкој и организационој неизграђености као револуционарне Партије. По сле оштре борбе за правилан став по националном питању У Комунистичкој партији Југославије, успело се, тек на Ш партијском Конгресу у Бечу 1926 године, после оштре критике од
_ стране друга Стаљина на Петом
Пленуму ИК, КИ против Симе Марковића (Семића), да десна фракција бар на речима промени свој став, и да КПЈ тако углавном заузме правилан принципи јелан став по националном питању. После тога, и поред жестоких прогона режима, опортунистичког држања вођства десничарских елемената у класним син дикатима, после покушаја цепања Партије и класних синдиката од њихове стране, није се могао зауставити борбени полет радника, нити омести повољни услови настали за рад и јачање КПЈ и класних синдиката. Ликвидацији и десне партијске фракције допринело је много отворено писмо Коминтерне члановима КПЈ, тако да су на Четвртом конгресу Партије у Дрездену априла 1928 године обе фракције уклоњене са руководства Партије, чиме су Партија и синдикати били спашени од расцепа. На Четвртом конгресу изабрано је ново руководство, већином од радника, чија је душа био Ђура Ђаковић организациони секретар ЦК, зверски убијен од жандарма краља Александра послије неколико месеци 1929 године. Консолидацију Партије увелико је омела монархо - фашистичка диктатура (6 јануар 1929), јер су фракцијске борбе омогућиле режиму да у то_ време има у Партији низ својих провокатора и шпијуна, који су омогућили режиму Петра Живковића да уништи преко стотину највернијих чланова Партије и Комунистичке омладине, а хиљаде да баци на лугогодишњу робију пи у затворе: После смрти Ђуре Ђаковића
„партијско руководство на: челу
с Мартиновићем побегло је у иностранство, где су се наставиле фракциске борбе н изгубила свака веза са земљом. Јед на од главних погрешака политичке линије тог руководства била је у томе што је, не знајући оценити ситуацију и однос снага са још неконсолилдованом парти:ом. изолираном од
маса, узело курс _ на оружани устанак против монархофашистичке диктатуре. То је била
авантура и злочиначки _ ПОСТУпак с малобројним чланством Партије.
. Године 1930 џи 1931 у земљи је замро живот Партије. Ту и тамо постојале су поједине разбијене групе. Скоро сав руководећи партијски кадар, нижи, средњи и виши, налазио се на робији или је.био побијен, или је емигрирао. Руководство у иностранству скоро није имало везе с партијском организацијом. Људи који су слати у зе мљу да успоставе везу обично су падали у руке полиције којој су издавали не само поједине руководиоце и чланове Партије, него и читаве организације. То је имало за последицу да су партијске организације у земљи изгубиле поверење у руководство, отказујући му многе од њих сваку даљну везу.
Под крај 1932 године Комин терна је именовала привремено руководство на челу с Горкићем место дотадашњег, на челу с Мартиновићем и касније Мавраком. 1934 године, децембра, одржана је у земљи
партијска конференција, на ко
јој је _ изабрано | руководство већином од чланова који су били у привременом руководству с Горкићем на челу. Захваљујући помоћи другова који су излазили с робије, наору жани великим искуством и теоретским знањем, дошло је до снажног полета у развитку Пар тије тек 1934 године, пошто се опоравила од тешких удараца које је дотле добила. Али благодарећи политици главног руководиоца Партије од 1932 ло
1937 године Горкића, који 'је систематски. ометао развијање нових · руководећих _ кадрова,
који је лажним и нервалним извештајима обмањивао Комин терну о стању у земљи, који је одржавао тесну везу чак и са најгорим реакционарима као Слободаном Јовановићем и Дра гишом Васићем каснијим 3 ближим сарадницима Драже Ми хајловића у току овог рата, и која је најзад водио 1936 године пуном паром курс на ликвилацију Партије, није дошло до брзог развитка партијских пи
омладинских организација у о- ·
ној мери у којој се могло очекивати. Под конац 1937 године пришло се чишћењу Партије, ликвидацији издајничке политике Горкића, чиме је завршена немогућна ситуација која је дуги низ година владала у КПЈ. Отстрањени су у току 1937 године из Партије и руководства. последњи остатци фракционашких и групашких елемената чији је штеточински рад 15 година кочио развитак и бољшевизацију КПЈ. б» 3
„Године 1937 __— каже друг Тито — скинути је и руководство на челу с Горкићем, осим једног члана, (бурни и дуготрајни аплауз и манифестације другу Титу), који је добио од КИ задатак формирати ново руководство у земљи и извршити потпуну чистку Партије Од тога времена па до данас Централни комитет Комунистичке партије Југославије налазио се стално у земљи, радећи у тешким нелегалним условима — не само до 1941 године, већ и доц није, јер је један дио ЦК ра-
а РАВЕНА ВИ ПИ Ре јез
.
дио на окупираној територији,
под најтежим условима. (Цела дворана се поново пролама оп одушевљеног аплауза. Чују се поклици: „Живео херојски ЦК Комунистичке партије Југослави:е!“), Сви чланови ЦК, који су 1937 дошли у руководство Партије, снова су изабраниу ЦК на Петој партијској конференцији, 1940 године и налазе се још и данас на својој дужности (0сим, разумије се, оних другова, који су пали у великој Ослободилачкој борби). Према томе, већина Политбиро ЦК КПЈ (оних који су остали живи) ради непрекидно 12 година на тој дужности пребродивши огромне тешкоће и постигавши огромне успјехе у свом раду кроз тај период, и то благодарећи само потпуном јединству Централног комитета КПЈ“,
Према свему што је изпожено, друг Тито дели развитак КПЈ у три етапе: прву ол 1919 до 1921; другу од 1921 до 1928; и трећу од 1928 до 1987 године.
ПОЛИТИЧКО СТАЊЕ У ЗЕМЉИ У ПЕРИОДУ ОД
1934 ДО Богољуб Јевтић не само да је продужио дотадању – поли-
тику Петра Живковића и краља
Александра, већ је својим ре-
акционарним методама изазвао још веће огорчење народа. На
изборима од 1935 године успр-
кос очигледних фалсификата ве
ћина бирача била је против Јев
тићеве политике и он је пао. О-
горчење народа против Јевтића било је појачано после масов-
них убијања сељака од стране
жандарма у Хрватској. Јевтића
је на влади заменио Милан Сто јадиновић, претставник крупног капитала и затим шеф државне странке Јерезе — Југословен-
ске радикалне заједнице. Сто-
јадиновића је довео на власт
намесник принц Павле а ту су имали утицаја и фактори из Ри-. ма и Берлина са којима је Стојадиновић био повезан. Осовинске силе припремале су рат и Стојадиновић је у Југославији извршио петоколонашку улогу разбијањем Мале антанте и Бал канског споразума, Стојалиновић је ставио Југославију на расположење _ Хитлеру да је пљачка.
ЦК КПЈ упозоравао је на опасност која прети Југославији од стране фашистичких осва!ача и позивао народе Југоглавије да се уједине у један фронт и сруше владу ' Стојадиновића. Стојадиновић је на изборима у децембру 1988: године. претрпео пораз и владу је саставио" Драгиша. Цветковић који је у спољ ној политици сасвим пролужио стопама Стојадиновића, н у у нутрашњој склопио споразум с Мачеком. То је био у првом реду споразум српске буржоазије са хрватском буржоазијом.
„Влада Цветковић — Мачек, — каже друг Тито, — упорно је наставила путем фашизације земље, путем прогона радничке класе, путем увођења разних фашистичких и корпоративних мјера итд“.
„Влада Шветковић — Мачек, = каже даље друг Тито. почетком јануара организује кон центрационе логоре за антифашисте и комунисте, тачно – по узору на хитлеровске концентрационе логоре“. Мачек је затворенике из концентрационог
ЈЕ
1941 ГОДИНЕ
логора у Керестинцу предао усташама који су их поубијали.
Влада – Цветковић — Мачек била је једна од најпокваренијих влада од свих које су се изређале у двадесетогодишњем постојању Југославије. С једне стране се додворавала силама осовина а с друге стране кокетирала са Енглеском и другим западним демократијама.
„Она је, додуше — каже друг Тито, — морала на концу успо ставити под притиском народа, дипломатске односе са СССР, али је била неискрена и непријатељски _ расположена – према СССР“,
„Но, та влада је сама срља ла у пропаст, — каже друг Тито, — јер је незадовољство народа све више расло и дошло је до свог врхунца уочи 27 марта 1941 године када је влада Цветковић — Мачек приступила Антикоминтерн-пакту и на тај начин хтјела упрегнути Југославију потпуно у осовинска ко ла. Влада Шветковић — Мачек завршила је своју каријеру тако да је збачена силом, као издајничка влада. Тиме је уједно завршена и сарадња са Њемачком. Народи Југославије ка зали су одлучно: „Не! Боље рат — него пакт!“ — спремни да се рађе стојећи боре него да "клечећи умру, јер фашизам није знао за милост“, | == |
' „Ново "руководство КИЈ, на- ' оставио “је слруг“
Тито, је почело свој рад још под конац 1937 године имало је пред собом четири основна залатка “ то 1) најенергичније — очистити Партију од остатака фракционаша и групаша, 2) радити неуморно на организационом учвршћењу и јачању Партије, 3) радити упорно на идеолошкем па политичком подизању нивоз пар тиског чланства, 4) радити Упорно на окупљању свих прогресивних снага у – Народни фронт — за борбу против протународних режима и против фа шистичке опасности за обрану земље од те опасности извана“. Ти задаци су извршеви и Пар тија је дочекала спремна догађаје који су наступили кад су 6 априла 1941 њемачке, италијанске и друге фашистичке хорде мучки напале нашу земљу.
ПЕРИОД ОСЛОБОДИЛАЧКЕ БОРБЕ НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ И КПЈ
Друг Тито прешао је затим на период Ослободилачке борбе народа Југославије и изнео улогу КПЈ у тој борби. Он је рекао да су под окупацијом — настали нови, још тежи услови за рад наше Партије, које је она успешно савладала.
Партија се припремала давно пре рата за оружану борбу. Још од 1988 г, по директиви Партије комунисти и комунистичка 0младина учили су се руковању оружјем, народне жене су полазиле курсеве за – болничарке, у. војсци су освајане позчције, али све то није могло зауставити расуло армије.
По одлуци ЦК КПЈ већина чланова ЦК пробила се у Босну, Црну Гору, Србију и Словенију ради организовања — народног устанка. Образован је Војни комитет на челу са секре таром ЦК — Политбиро ЦК одредио је Београд ва своје седиште. .
ЦК водио је преговоре са неким вођама опозиционих странака од којих се Рибар у свему слагао. У Словенији, на иницијативу КП Словеније, створена је у априлу Освободилна фронта. Одмах по нападу Немачке на Совјетски Савез Политбиро је одржао. седницу пн решио да ИК КПЈ и централни покрајински комитети издају – прогласе народу са позивом на оружану борбу, на свеопшти устанак. Створен је Главни штаб. Већи део чланова ЦК = активиста Партије сместа је отишао на: те рен. ради организације и руковођења партизанских одрела,
Пошто је изнео како се раззијао устанак у првој години ра |
та у појединим крајевима Југославије друг Тито је рекао;
„Зашто сам се ја задржао мало више на догађајима првих мјесеци народног устанка, то јест до половице септембра мје сеца 1941 године2 Задржао сам се због тога, да бих јасније под вукао да је народни устанак у Југославији од самог почетка имао организовани плански карактер; да бих подвукао да је тај устанак организирала и водила само наша партија Југославије; (аплауз) да бих подвукао да је тај устанак имао за циљ, осим борбе за вла стито ослобођење, ш помоћ хе-
ројској борби народа Совјет-.
ског Савеза, (аплауз), који је у то вријеме потпуно сам примио сав терет борбе на своја леђа. Другим ријечима, да бих одговорио дефинитивно и лока= зао свим онима који покушавају данас потцјењивати херојску борбу народа Југославије, да они нијесу у праву и да то вријеђа до дна душе наше народе. (Бу аплауз и Клицање: „Херој Тито“). То сам подвукао због тога да бих доказао да су се на позив друга Стаљина за борбу против фашистичког 0свајача 1941 године, једино народи Југославије одазвали и не само одазвали него су и при је тога позива ступили у борбу, сматрајући то својом дужношћу, — друкчије речено — Комунистичка партија Југославије испунила је свој дуг и повела народе Југославије да се раме уз раме боре заједно с Шрвеном ар мијом за своју слободу. То сам подвукао и због тога да бих то још једанпут напоменуо бившим савезницима на Западу који на
~
које
Комунистичка ,
„"
мировним конференцијама нису имали према нама пријатељске односе као према савезничкој зе мљи, нису узимали у обзир наш велики допринос и наше огромне жртве, нису узимали у – обзир да смо,ми и само ми — то јест Народно ~ ослободилачки — покрет — водили бескомпромисну и најжешћу борбу од маја мјесеца 1941 године па до спаршет ка рата против заједничког непријатеља. Ту борбу смо водили без предаха пуне четири године“, Излажући опширно ток народ“ ног устанка у Србији друг Тито се нарочито задржао на организацији — партизанских — одреда, стварању ослобођене територије у западној Србији-и на издаји четника раже _ Михајловића. Захваљујући тој издаји народно-
ослободилачки партизански одре_
ди морали су се под притиском прве непријатељске офанзиве повући из западне Србије.
„Послије повлачења из Србије — рекао је друг Тито, — Пар тија је свом енергијом пришла предузимању мјера за јачање устанка у Босни и Херцеговини. Искуство борбе у Србији показало је да оружани устанак трзба развијати не само у ширину, у масовност, то јест квантитативно, већ и квалитативно, Показало се да се мора прећи на стварање правих војних јединица, способних да напусте свој териториј и да ратују гдје год је потребно и гдје им се нареди. Иако су партизански одреди још од самог почетка стварани као војне формације: батаљони, чете, водови и десетине и у њима била јака војна дисциплина, итд. ипак су то биле више територијалне јединице, које су углавном браниле свој крај, своја села и своје куће, дакле — имале су локалан карактер и нису биле способне, као такве, за покретни рат да оду са своје територије и да ратују у другим предјелима наше земље. С друге стране, ми смо развијали и стварали даље, гдје год је то било могуће, територијалне партизанске одреде. Из таквих су се одреда касније сливали у редовне јединице стал но све нови и нови борци, који су обично већ прошли борбено крштење. У вези с тим Врховни штаб је, одмах послије повлачења из Србије формирао Прву пролетерску ударну бригаду.“
Пошто је изложио детаљно како су организоване пролетерске бригаде друг Тито је рекао:
„Пролетерске бригаде називали смо тако: прво, што је у те бригаде ушао претежно пролетаријат, радници из градова, фа-
убрика и рудника, који су у дота- | | ; пи ба "штала хиљаде и хиљаде драго-
ашњим_ ма показали не са-
'мо високу класну свијест, већ и
беспримјерну, . храброст и вјерност Партији и народу; друго, назвали смо их тако и због тога што је у тим страшним данима то име значило бескомпромисну борбу на живот и смрт, што се народ у тим тешким данима на дјелу увјерио да је само радничка класа на челу с Комунистичком партијом Југославије, до сљедан _ бескомпромисни борац против окупатора. Те бригаде смо, осим тога, назвали и ударним бригадама, — због тога што оне никад нису знале за пораз, што су биле неуништиве, јер су се увијек послије тешких борби још више јачале, без обзира на то што су понекад морале и отступити испред надмоћнијег непријатеља. Пролетерске бригаде биле су непресушни резервоар руководгћих кадрова за нове и нове војне јединице. Оне су биле школа командира и комесара за нозе јединице. У томе је њихова огромна улога, као што је њихова огромна улога и у васпитању пар тиских кадрова. Према томе, оне су биле и политичка школа за све нове и нове борце који су долазили у пролетерске бригаде. Оне су то биле због тога, што су биле прве праве војне
"формације у које је наша Парти-
ја послала велики дио најбољаг партијског кадра, у којима су биле као језгро најбољи синови радничке класе“.
По доласку у Босну почетком јануара 1942 године формирање су јединице Народно + осло5опилачких добровољачких одрела — створена је Народно - ослобелилачка партизанска и доброрељачка војска. Првог новембра 1942 године образована је Прва пролетерска ударна дивизија, а ускоро за њом остале пролетерске н ударне дивизије и корлуса Народно - ослободилачке во:ске, као и секција за ратну морнарицу. „Велики значај за развитак устанка не само у западној Босин, већ и у Хрватској и Словенији имао је марш пролетерских бригада које су пошле 24 јуна 1912 године преко Зеленгоре, Трескавице, Игмана, Коњица, Прозора, Дувна, Ливна итд. том маршу пролетерске бригаде су прешле преко 250 км. _ чистећи пред собом терен у распону од 70 км. То је било тачно годину дана послије почетка оружаних
. борби наших народа.
Прва година (била је за нас најтежа, и то из више разлога.
Прво, због тога што је КП у тој години чинила огромне напоре да се развије оружани устанак у свим дјеловима Југославије. Баш у тој години пало је највише руководећих људи наше
Ви Ин
"гдје су настале
СТРАНА 2 ЗА ИЕ И ЊЕ ВА А МЕЊА ЕН НИ ан
који су под најтежим
Партије, рта] организацију
условима вршили народног устанка.
У току овог периода Народно ослободилачке _ борбе, Комунистичка партија Југославије изгубила је хиљаде својих чланова, који су дали своје жизоте за народно ослобођење. Од чланова ЦК КПЈ и чланова осталих националних руководстава Партије погинули су слиједећи другови, чија се имена помињу у „Билтену“ Врховног штаба: ...„Марко о ешковић, члан ЦК КПЈ и члан ЦК КПХ, погинуо је од издајничке петоколонашке четничке руке у пријеме кад је неуморно радио па организовању _ партизанских одреда у Лици, за борбу против италијанског окупатора и његовог слуге Павелића. Павле Пап, члан ЦК КПЈ, неуморан организатор партизанских _ одреда, погинуо је у Далмацији херојском смрћу у вријеме кад је повео у борбу партизанске одреде. Анка Буторац, члан ШК КПХ погинула је оних дана херојском смрћу у борди са окупаторима и усташким бандитима. Њеном смр ћу Партија је изгубила једну од најспособнијих руководећих другарица. Јосип Краш, члан НИК КПХ, један од | најспособнијих радничких вођа синдикалног покрета, погинуо је за вријеме неуморног рада на организовању партизанских одреда у _ Хрватској. Жаја, члан ЦК КПХ, један од дугогодишњих руководилаца радничког синдикалног покрета, погинуо херојском смрћу у борби са усташким звјерима. Славко Шландер, члан ЦК КП Словеније, погинуо је херојском смрћу од зликовачке гестаповске руке. Јозо Влаховић, члан ЦК Комунистичке _ омладине Југославије погинуо је херојском смрћу од усташких зликоваца у Загребу...“ Даље, Буда Томовић, члан Покрајинског комитета за Црну Гору и секретар Шрногорске народне омладине погинуо од издајничке четничке руке. Од гестаповске руке пала је херојском смрћу Вукица Митровић, члан Покрајинског комитета Србије. Исте године пао је херојском смрћу један од најистак-
нутијих и "најомиљенијих руководилаца наше – Партије, друг Раде Кончар, члан – Политбироа
ЦК КПЈ и секретар ЦК КПХ. То је био врло тежак губитак за нашу Партију, која је баш у Хрватској изгубила највећи број руководилаца у току те године, благодарећи издаји Мачека и ње гозих помагача. Пали су многи и многи руководиоци и чланови Партије у току те прве године рата и баш то најоље потврђује да је та голина била најтежа, јер нас је борба у тој години ко-
пених жртава из редова Партије и Омладине.
. Друго, баш у тој години КПЈ је морала показати сву своју способност у придобијању повјерења народа. Баш у тој година Партија је морала учинити све да народ стекне вјеру у могућност успјешне борбе против окупатора, Баш у тој години долазило је до колебања једног дјела нарола тамо тешке ситуације услијед привременог пораза, као на примјер у Прној Гори и Херцеговини, у Западноћ Србији и Источној Босни.
Треће, баш у тој години било је најтеже доћи до в-ће количине муниције и другог ратвог матепијала. јер су вп!не је динице још биле преслабе за релике нападе на већа непријатељска упоришта. У тој години су и окупатори и квислин зи били још врло јаки.
То је била година тешких искушења за наше народе и уједно сурова ратна школа за наше партизанске и друге војне јединице. У тој се години учврстила и прекалила наша на родна војска, стабилизирао се устачак, ухватила је чврстог коријена народна власт у мно. гим крајевима.
наше
Многе тешке борбе послије тога нијесу више биле тако опасне за устанак, јер је земља била сва једно бојиште и непријатељ није био довољно јак да би могао одједанпут, тј. у исто врјеме у свим крајевима, на огромном простору, предузети опћи напад и издржати га до краја, упркос томе што је у Југославији стално било око пола милиона окупаторских и квислиншких трупа.
Под конац 1942 године била је створена врло велика, пове зана ослобођена територија у Босни, Лици, Кордуну, Банији и Далмацији, а постојале су слободне територије и у Славонији, Србији (Топличка), Сло венији, у осталим дијеловима Хрватске и друге које су служиле као базе за вођење оружане борбе. Сад је већ постало немогуће да Врховни штаб води и контролише ргд народних власти, да руководи политичким, економским и културним животом п администрацијом на тако великој територији. Због тога је била сазвана оснивачка скупштина Народноослободилачког антифашистичког фронта, на којој је било изабрано политичко претставништво односно Антифатистич ко вјеће народног ослобођења Југославије, као највиши политички орган,“
МЕ: 1 СНА
|“ + „Година 1942, — кажв а друг Тито, — била је значајна не само због великих побје наших оружаних снага, збор силног пораста и јачања на Армије, већ је постојање велил ке ослобођене територије омогућило и врло интензиван, дру, штвени, економски, политичку и културни живот итд, Тако на примјер, у септембру мјесе, цу одржан Конгрес војних па тизанских љекара. У децембру мјесецу је одржана прва 3, маљска конференција Антифа, шистичког фронта жена Југо, славије. 27 децембра почео рад Први конгрес _ Антифаши, стичке омладине Југославије, Партија је организирала више разних партијских курсева курсева омладине „Посвећену је много пажње _ организацију жетве која се вршила на гр, ничним мјестима слободне те, риторије под – непријатељском артилеријском и пушчаном вд, тром и под нападима авијаци, је. Вршиле су се припреме за изборе органа народних власту, народно - ослободилачких од, бора. Радило се пуном паром на изради одјевних и друглх предмета за нашу Армију. Тре, бало је снабдјети око 150.000 бораца свим оним што им неопходно, чега нису могли до, вољно освојити од непријате., ља. То 'је била дужност На. родно - ослободилачког фрон, та, Антифашистичког _ фронта жена, Народне омладине, на, ших сељака и радника Боснећ Херцеговине. Ховатске, Србије, Словеније, Македоније, Војводине итд. |
На дан 22 јануара 1943 го. дине започели су удружена окупатори — Нијемци, Итали, јани, уз помоћ читаве усташке војске и четника Драже Ма. ханловића, који су им се при. дружили на Неретви, највећу до тада — такозвану Четврт офанзиву протиз наше ослобо. ђене територ=је. – Непријатељ је, технички и бројчано нат. но надмоћан, почео потискива. ти наше јелинипе. Борба се вд дила непрекидно, од самог Кар ловџа. захвативти читаву Ли. ку, Кордун и Банију. Отсту. пајући стално стотине киломе. тара главнина војске, на челу с Воховним штабом, заустави, ла се на Неретти. око Прозо ра, Коњица и Јабланице, гдје су беле вођене борбе на живет и смрт рали спасавања челири хиљаде рањеника. у
Усљед страшног терора над мирним становништвом, са На ом војском се повлачила све до Лизна огромна маса од око пелесет хиљала жена, дјепе и статаца, којн су били подвргнути непрекидном — бомбаодо. вању из ваздуха. Само тешком муком успјело је нашој војсти и наролним _ власт“ма — некакс спасити велику већину тог на ретла од очтте смрти.
Битка на Неретви трајала је преко м!есеп лана и саршпла је намом побјелом. Тако су спасене 4.000 рањеника.“
„Другови — рекао је даље друг Тито, — овдје вас има "и ше који се добро сјећају тих борби за време тлкозване Пете офанзиве. И ја о томе нећу го ворати, јер би то узело и сувише мјеста и времена у моме реферату, али морам да кажем да су такву борбу и под таквим условима могли издржати само челични људи — комунисти и омладина коју је васпитала наша – Комунистичаа партија Југославије Ми смо У борби за вријеме Пете офанзи“ ве изгубили око 8.000 другова,
дивних борапа, командира, Ко мандавама 8 полит-комесарз. Већином су то били чланови
Партије и СКОЈ-а. Но, ми смо разбили гвоздени обруч неприја теља, и онако изгладњели И изнурени полли одмах чисти“ ти Источну Босну од неприја-
теља. Такву воску је могла | васпитати само Комунистичка _ партија.
С капитулацијом Италије # рпзоружаљем дванаест —#те лијанских дивизија омогућено нам је да џаоружамо десетине хиљада нових бораца, да ст80римо нове дивизије и Корпусе. Скоро цијела Далмација са отоцима била је у нашим рука ма. Наше јединице — нападале су по цијелој Југославији не» пријатеља и ослобађале све 60 ве и нове предјеле наше земље. А с ослобођењем нових областћ улијевале су се у Народне ослобопилачку војску нове м љаде бораца. Под конац 198 године био је ослобођен 8е ки дио Макелоније, Јужне Источне Србије, Санџака, ПР“ Горе, претежан дио Босне Херпеговине, скопо пијела ка, Кордун и Банија, велики дио Славоније и велики Д6о Словеније. Овај огроман УсМ јех присилио је _њемачку ' манду да доведе у Југослав нове дивизије из Грчке, из мачке итд. и да предузме Ку тобра мјесеца врло же Шесту офачзиву. уз помоћ И гарских, _ Павелићевих, „Нед“ ћевих и Рупникових трупа, четника Драже Михајловића,
Прелазећи _ на излагање а Селма! непртјатељској офанзи ва друг Тито је рекао: 2
„Ваздушни напад на Де] (Наставак на трећој страВ