20. oktobar
ебграђани ће ускоро располагати пространим зеленим површинама им великим мо дерним парковима. Рушење онога тамничког зида око некадашњег дворског врта, бивших дворских штала:и жандармских станова дало нам је врло леп Пионирски парк. У непосредној близини, утрина некадашњег Старог Гробља и обронци Ташмајдана претвориће се за неколико година У други још већи и лепши парк око монумвиталних музејских зграда. Преуређење Теразијске терасе, Калемегдана и Града, просецање · широких булевара поред Саве, пространи паркови _ и скверови Новога Београда, уређење Аде Циганлије и Ратног Острва, пошумљавање ближе и деље околине — све ће то за мали број година дати Београду сасвим нови изглед. Наш гмшавни град неће више ни мало личити на запуштену паланку са нахереним кућерцима, турском калдрмом и облацима прашине коју најстарији његови становници још добро памте, Ма да Београд гр. неколико деценија још није имао ни једнога јавнога парка, вртови, па чак и јавни вртови, нису за њега новост. Најстарији о коме нешто знамо красио је наш град пре више од хиљалу и седам стотина година. Његова успожена сачувана нам је у латинским стиховима, који су уједно им најстарији стихови писани у Београду — бар колико се за сада зна. Они су нађени, уклесакни у камену, прилилом копања неких темеља близу Сабсрне цркве. Из тих стихова види се да је на онсме месту, у римском Сингидунуму, постојало јавно купатило са вештачким водопадом. Римљани су имали обичај да своја јавна купатила окружују вртсвима за разоноду па је свакако и овај. водопад био начињен у таквом једном врту.
У току дугих и мучних борби које су око Београда настале по пропасти римске империје и у Средњем веку наш град живео је у приликама које нису дозвољавале да се мисли на урбанистичке раскошши. У сваком случају оскудни подаци које имамо о његовој историји пре почетка петнаестог века не дају нам никаква обавештења о београдским вртовима, ако их је у томе периоду било. Прве подробније описе београдских вртоза дао нам је бисограф деспота Стевана, Константин Филозоф, у своме опису Београда почетком петнаестог века. Константин Филозоф прича како се велика београдска црква налазила источно од града м како се до ње силазило низ падину која је наличила на Гетсиманију, чувену са свога врта. За саму цркву каже да је имала около „различите садове украшене свакојаким дрвећем“. Даље Константин вели да је деспот сазидао и другу цркву „у периволији“, што трчки значи врт, и трећу „на слаткој води“. Најзад помиње да је „насадио садове свакојаког изабраног воћа“.
по паду у турске руке, од 1521, па до пред крај седамнаестог века, Београд је био врло на-
АДА ИО ИО ОИ И ТИТУ У ОЈ ОТА А АОЛ ИОС АИ АТОС)
Радоћи ва Калемегдану пре 20 година
предан и велики источњачки град. Путописци који су га у том раздобљу посетили често помињу У њему лепе вртове доказујући да су на њих учинили дубок утисак.
УУ околини града има пуно вртова што чини живот У њему Брло пријатним“, каже путописац Мелхибр Бесолт који је кроз Београд прошао 1594 године.
Око еваке џамије постојао је у том времену леп јавни врт у који су Турци, после молитве, долазили на бескрајне разговоре. Турски географ е почетка седамнаестог века, хаџи Жалфа, тврди да је у Београду било сто џемија са баштама унаоколо им додаје да су Мехмед пошин и Муса пашин безистан такође имали лепе вртсве.
други турски писец с краја седамнаестог века, Евлија Челебија. даје у своме спису Београда читав списак места за разоноду и тефгриче. То су, каже сен, текија субаше Векташа, Абазахов летњиковац, Јусуф агин виноград, виноград хаџи Алије Дегџије, Тобџијско село (вероватно Топчидер), авалска тврђава и друга места.
Авала и Топчидер били су, дакле, још у тим давним Фременима излетишта Бесграђана - муслимана, наравно, јер је раја имала мало прилике да са забавља. Евлија нам даје и мали опис тих излетишта. Ево шта он ту кеже, поред осталог:
„Винограда са рајским изгледсм има мисто, Ма овом високом брду око ·виноградских кућа има бунара са питком водсм на дубини од само два до три хвата и сви су сни сасвим чисти... Сви су ови виногради теферичи и места за уживање београдских ајана и угледних грађана... Између ових винограда у гробљу израсло је до неба високо једно пистаћ дрво које заслужује да се види јер у пределима Румелије (еврспске Турске оног времена) пистаћ не успева. Гроб Гези Порче не прима никакав други надгробни споменик, куполу или сличну грађевину. Он с миром псчива само у сенци овог пистаћа. Кажу да је још за живота изразио жељу: „Ако у борби за праву веру Мухамедову погинем, или кад по вољи господњој умрем, засадите више мене какво висско дрво.“ Сад је његов гроб свето место које народ похађа.
Хајкрих Отендорф, који је био у Београду от прилике у исто време кад и Евлија, 1663 године, забележио је у свем опису Београда да се јужно од вароши протеже „дубока долина обрасла воћњацима и виноградима“.
Неколико других путописаца који су видели турски Београд у периоду његовог напредовања, то јест пре краја седамнлестсгт века, помињу велике баште око кућа богатијих Турака, које су биле подитнуте на падини према Дунаву:и имале леп потлед на банатску равницу.
После првог пада у аустријске руке 1658, Београд је стално назадовао и непрестано је скоро
живео на ратној нози. Покушаји Аустријанаца између 1717 и 1739 године, док је био у њиховој власти, да од њега створе европски град, нису били дугога века. Они су у опоме раздобљу у своме делу града, на дунаву, били изградили и шеталиште које је по повратку Турака пропало са свим оним што је под њиховом управом изграђено. Боља времена настала су за Београд тек после ослобођења од Турака. Са првим јавним згра-= дама Срби су тридесетих година прошлога века отпочели и подизање паркова. Први паркови уређени су око конака кнеза Милоша у Топчидеру (садашњи Музеј шумарства) и око зграде намењене за његов двор у вароши. Ова зграда касније је била употребљена за Министарство финансија и тада је парк око ње постао јавни парк. Стари Бео-. трађани звали су га дуго Финансијским парком. Део Кнез Милошеве улице испред парка називан је „променадом“ зато што су се туда недељом Бео-
арли Фалон, стар тринаест година, чекао је, машући руком у којој је стезао бомбу, да се промене светлосни сигнали на стубу. „Аутобус је кренуо и Чарли се склонио иза високог снега. Са удаљености од двадесет корака он баци високо у ваздух своје _· убојито оружје. Бомба се распресла баш на крову __вутобуса. Задовољан, Чарли се осмехнубо и почео да прави од снега нову бомбу. Други аутобус приближавао се станици. Чарли __је угледао суседе-станаре исте куће; старог Шижија __и његову жену који су трчали преко коловоза да __Би ухватили аутобус. Двоје старих притрчаше ко_ лима. Шихи извуче руку из џепа и отуд излети _монета од педесет центи. Монета се котрљала трб' тоаром, стари је појурио за њом, али она упаде _ кроз решетку канала, Промрмљавши некблико _ псовки, стари се увуче у аутобус: Придржавајући __руком врата, он добаци Чарлију који је сместа __јурнуо према решетки: ; , — Ако је нађеш, Чарли, даћу ти десет центи! — У реду, — одговори Чарли. . у Аутобус је кренуо, а Чарли је отрчао кући. да би извукао монету, потребни су му конопац и гума за жвакање. Педесет центи! Догађало му се да извлачи из шахтова са решеткама бакарни новац, једном је нашао шта више, читавих – десет центи, али ово је први пут да има посла с толиким _ парама! Ништа није једноставније него да каже старом Шихију да није нашао монету, Зачас дојури кући. Од силног узбуђења, чЧар_ ли заборави да је једна плоча степеница, на другом спрату, сломљена и десна му нога упаде у ру-=
три спрата прешао је храмајући, сузних очију.
Мати је седела крај прозора и нешто крпила,
== Ма, хоћеш ли ми дати три пенија7 -= уље
та бн, ;
пу. Пао је и врло осетно озледио колено, Остала |
Речи питања одјекнула су као наредба: Чар-
ли је знао да мати увек попушта пред силом.
=— Лакше, за име божје! — рече она. — Отац
спава! И зашто ти улазиш овамо у мокрим чама и прљаш подт
— Одмах ћу отићи. Само ми дај паре, ма.
=— Ја не могу да ти дам три пенија. Па ти си имао у уторак један пени за бонбоне,
= Ма, мени је то погребно, мени је то неопкодно. чуј, тамо је кров решетку пало у канал ле сет пенија. Ако набавим гуму за жвакање, ја ћу извадити новац.
каља-
а
грађани шетали, као што се сад шетају по Теразијама и Кнез Михаиловој улици.
Калемегдан је све до 1867 године, то јест све док је у београдском граду становала турска посада био пуста утрина, прљава и запуштена. Један део покривало је турско гробље са безбројним полупаним и пообараним споменицима. Око гомила ђубрета вукли су се изгладнели пси без господара. По турском ебичају пса је било забрањено убити м убијање паса строго се кажњавало. Зато су се око турских насеобина страховито множили. На калемегдану их је билб толико, да су, немајући шта да једу, од глади слепели и мањкавали. Ти изгладнели пои нападали су на пролазнике као вуци тако да онуда нико није смео проћи ко није био добро наоружан да се брани. Они су се међу собом клали и један другог ждрали.
Турци, а нарочито њихове делије, коњаници, излазили су често на Калемегдан да се џилитају. Била је то груба и врло спасна војничка игра. Састојала се у трци две групе коњаника између постављених белега. Коњаници су носили У. рукама дебеле штапове и група која успе да стигне ону испред себе имала је праве да је туче моткама до белеге. У овој игри било је често и мртвих.
Пошто су Турци коначно сасвим напустили Београд, Калемегдан је пошумљен, очишћен и уређен као шеталиште. Занимљиво је да је псчетак пошумљавања имао практичан псвод. Српска посада у граду, пошто је преузела дужност од Тура-
2
ка, жалила се на велику ветрометину. Зато се до
несе одлука да се простор испре трада Командант града Жабарац нареди једнога дана сво-
ме ађутанту потпоручнику Павлу с Стефновићу да оде са војницима у Кошутњак, да из шуме ишчупа
и донесе известан број младица од разног дрвећа
и засади по Калемегдану. Стефановић је сву наредбу извршио у априлу 1867. Тако је засађено нај старије дрвеће у чијој се хладовини Београђани данас одмарају. Касније је овај зачетак парка у више махова допуњаван и преуређиван док није добио садашњи изглед. Дуго је то био једини парк у коме су Београђани имали прилике да се одморе У хладовини, а и данас је њихов најомиљенији парк.
У старој Јутославији. међутим, није било могуће дати Београлу оне зелене површине које су му ради здравља његових становника биле по требне. Често се говорило и писало да је Београд варош без плућа и да је један од градова са најмањим бројем паркова. Правили су се многобројни пројекти и планоги, али је врло мало урађено. На једној страни ситни себични интереси спречавали су сваки подухват од већега замаха, а на другој страни вечито су недостајали кредити, јер је све друго било прече од народнога здравља.
Тек у новој Југославији створени су сви углое ви да Београд постане оно што треба да буде и да добије онакве и онплике паркове кахвима један трад његових размера мора рагполагати да би одговарао потребама својих грађана.
С ПЕТРОВИЋ
Мих.
ФОРЂЕ АНДРЕЈЕВИЋ . КУН: Борац
— Ја имам само два менија, — рече ома, — и десет центи за цркву — за вечерас.
— КЕ, па дај то мени, — Чарлм је застао и кивуб. — Ја ћу часом разменити. Све ћу ти вратити, на часну реч. _
= Не, ја не моту да ризикујем.. — она му да два пенија. Е
С изразом незадовољства Чарли је узео тај новац. За два пенија даће му мало гуме за жвакање. Али он је знао да је мати непоколебљива кад год је реч о цркви.
= И да ми вратит ова два пенија, — поновила је мати.
оде у кухињу и врати се са својим мов- |
ПРИЧА
= У реду, — сш је већ претурао по кухињи тражећи конопац.
— Да си у своје време, — точе по обичају ма кука мати, — дошао мени мили оцу да тражиш један пени, дали бисмо ти пет.
. Чарли је нашао конопац, отсекао од њега пафче м сместа га стрпао у џеп.
— Али сада нам је стац богаљ, други људи кодају, а он једва вуче ноге, други људи раде дању, а он ноћу; добро је те нађе и тај посао.
= Ја идем, ма, — рече Чарли.
ее чекајући одговор, он је одјурио. Рекао је у себи да су све мајке антипатичне, а оцеви утолико пре. Зар би се његов отац одрекао кригле пива да своме сину купи чоколаде!
Отрчао је у ону радњу иза раскршћа. Купио је две мале кутије гуме за жвакање им сасуо пелу њихову садржину себи у уста. Гума за жвакање мора да буде влажна и мекана, ако није — монета се за њу неће залепити. Жвакао је десном страном, сде су му зуби били бољи и нису га болели. У касу је дотрчао до аутобуске станице и пружио се свом својом дужином по залеђеној решетки кана, ла. Дно бетонског бунара под решетком било је покривено снегом и смећем. Овде — онде виделе су се мале баре. Почео је пажљиво да разгледа дно бунара, померајући своје тело сантиметар по сантиметар, Једно десет минута напрезао је очи без икаквог резултата. Морао је да стане и да топлотом дисања загреје руке које су се њему биле укочиле, Затим се поново латио трагања.
Најзад је пронашао монету. Она је лежала до половине у води — тешко ће ићи с њеним извлачењем,. Искезивши зубе од силног напрезања, чар“ пи направи велики чвор на крају конопца и за“ непи за њ грудвицу гуме за жвакање, спљоштивши је тако да јој дно буде широко и равно. На другом крају конопца везао је омчу и ставио ту омзу на руку — да му конопац не исклизне, _
Још једном овлаживши гуму пљувачком, 08 је с највећом опрезношћу спустио конопац на бунара.
Заузет овим послом, није је а леђа пришао-неке. Био је та махи,
ни приметио да МУ