20. oktobar

[АЈ

“2

До Краја

ове године |

треба ликвидирати | неписменз2ст КОД ~ сталних радника —

индикалне организације Београда показале су током ове године знатно више успеха у борби за ликвидацију неписмености него Ка година. Ти успеси се огледају у следеЛем: било је веће ангажовање синдикалних форума и руководилаца, као на пример Месног од

· бора текстилаца који се ангажовао као целина.“

Осећала се већа сарадња синдикалних форума са просветним властима и другим масовним органивацијама. Известан број читавих радних колектива ангажовао се у решавању овог питања; тако су у предузећу „Пролетер“, где је било 32 нелисмена, на једној конференцији ударници предузећа узели обавезу да бе сваки од њих описменити по једнога друга. Резултат обавезе је бко: 28 другова описмењено је за два месеца. Међутим, синдикалне организације су и поред ових успеха показале низ недостатака. Ни пасдружћице ни месни одбори нису располагали тачжим подацима о броју неписмених, обухваћених и описмењених, што је био случај са Месним одбором металаца, подружницом · „Стаљинград“ другима. У лојединим подружницама по неписмености "је радно један члан културно-просветне комисије, а остали чланови су се односили немарно према овом питању, У Градском саобраћајном предузећу, где је било 26 неписмених, за нећисмепе је било задужено једно лице које није могло успешно да реши поверени му задатак. Управе предузећа су углавном показгле недовољно интересовања за овај рад, што је нарочито дошло до изражаја у предузећу „Шумади“=

ја“. Дакас, залагањем партиске јединице, управе предузећа и управног одбора подружнице у предузећу „Шумадија“ организован је ни ради

аналфабетски течај са 25 неписмених. Техничке припреме — просторије, клупе, осветљење, огрев итд, нису свуда на време извршене, Услед недовољне будности долазило је до. осипања течајева, као и до необухватања на течајеве новооридошлих неписмених радника,

Ови резултати и пропусти јасно говоре да читању неписмености и њеном ликвидирању није посвећена довољна пажња од стране културнопросветних комисија подружница и месних одбора, управних одбора подружница и управа предузећа. Синдикалне организације Београда треба да посвете и пруже пуну помоћ народним властима у решавању проблема ликвидације неписмености. Борба за културу — за виши идеолошки и културни ниво радничке класе — јесте истовремено и борба за остварење ни премашење Петогодишњег „плана, за изградњу социјализма у нашој земљи. Због свега тога, не може се «о не сме дозволити да питање описмењавања радника буде на последњем месту, не сме због тога што јеју програму наше Партије, где се говори о подизању просвете и културе, постављен. задатак да се ликвидира неписменост у што краћем року.

На колференцији градске комисије за ликвидацију неписменссти направљен је план у коме се предвиђа да се неписменост код сталних радника по предузећима ликвидира Фо краја 1948 године, а сви полуписмени да се обухвате на просветне течајеве“ Из овога излази, да је ово одлучујућа година у лихвидацији неписменссти код сталних радника у Београду.

Помоћ културно-просветних комисија: подружница и месних одбора, управних одбора подружница н месних одбора као форума и управа предузећа у ликвидацији неписмености састојала би се у овоме: Културно-просветне комисије подружнина, уз помоћ управних одбора подружница и упрева предузећа, требало би одмах да изврше попис) саих неписмених и полуписмених; да најхитније памогну отварање нових аналфабетских и просветних 1течајева и поновно оживљавање течајева која су до сада ма из којих разлога прекинули са радом. Даље, да се при културно-просветним комисијама у подружницама, уз помоћ управних одбора и управа предузећа, формира актив за неписмене'од 3 до 7 чланова (према броју нелисмених), од добрих, агилних и упорних другова. На тај начин добио би се“ један. оперативан апарат који би допринео да се у борби против неписмености отклоне многи. досадашњи недостаци. Актив би имао искључиви задатак. да се бране о привлачењу и одржавању неписмених и полуписмених на 'течајевима, о њиховом редовном долажењу и редовном раду течаја.

Културно-просветне комисије подружница и управни одбори који имају више од 5 неписмена требало бд да: пошаљу једног или два друга на

+ курс за руководиоце аналфабетских течајева, који се организују при просветним отсецима рејона. У ту сврху неопходно је повезивање културнопросветних комисија и управних одбора подружница са просветним отсецима и Народним фронтом рејона по питању добијања наставника за течајеве и слања другова на курс за руководиоце аналфабетских течајева, Ово је потребно ради тога да би се поједини чланови синдиката оспособили за рукозођење мањим аналфабетским течајевима у својим предузећима. На тај начин ослободили би се учитељи за рад на већим аналфа-

- бетским и просветним течајевима.

Истовремено, уз овако предузете организационе мере, синдикалне подружнице треба да за овај врло крупаш задатак правилно употребе и искористе сва средства аритације: актив агитатора, ударнике, новаторе, рационализаторе, аналфабете који су завршили течај, састанке, конференције, затим сва средства очигледне и звучне агитације, 'итд. Оваквом мобилизацијом целог колектива и агитационих средстава успех не може. да изостане, поготово ако се месни одбори као форуми, и посебно културно-просветне комисије, заложе у пуној мери, указујући свестрану помоћ „подру-

.. жницама код формирања течајева и успоставља-

ња евиденције. Ради тога, препоручује се месним одборима да одмах у својим културно-просветним комисијама задуже једног од чланова који ће се бавити проблематиком описмењавања У равезу.

Управни одбори подружница и месни одбори. не би требало да схвате акцију описмењавања. као искључиви задатак културно-просветних комисија, већ као проблем који треба успешно да реши синдикални актив као целина — и читав

колектив. А. КОРЕН

и |

АНИНА

И ИН

| Еј Ф = 5

| рајем прошлога и почетком овога века

наша уметност је била углавном под утицајем Запада, нарочито ликовна уметност, Париз је, уосталом, од половине девет“ наестога века био метропола.и сликарства и вајарства. Наши млади уметници одлазили су у Париз или Минхен, али све су сликарске ижоле, сви. сликарски атељеи, сви штафелаји на улицама били у огромној већини огледало тога Париза.

Уметности је било стављено у дужност да улепшаза живот ономе човеку који то улепшање може скупим нозцем да плати. Сликарство и вајарство спустили су се на декоративност. Сликар није давао оно што је битно, оно што претставља човека и његов живдт, него је слихао шаре, да оне буду уокзирени срисменти салона им других богатих соба. Слика је постала телих, имала да буде само лепа сеизација за око и ништа визе.

Од Октобарске револуције почије прелом, који се остварује плапски 1382, кад је друг Стаљин бацио паролу „социјалистичког реализма“. Од „тога врзмена наозамо у свимл земљама које су имале напредне уметинке води се богба за остварење уметности, праве уметности, а не декорације, уметности која ће бити одраз и објашњеже сазремене стварности, а по форми читка и лако схватљиза сзакоме човеку.

То није сише онај импресионизам који је вр"шио празу дехуманизацију, распарчавао, атомизирао човека, не дајући документ живота. Човек је престао да буде документ, а он и његов рад одувек су то били срж и сликарства и вајарства; од пећинског човека који је у камен клесао себе и своје оруђе, до Аптике, до Ренесансе, док је средином прушлога века човек постао само једна мрља. ПостаФ је мрља, раван у тој слици некој прљавштани на зиду. На то.су сликари спустили човека који је све до појаве импресионизма пргтстављао за умстцике биће са целом својом животном проблематиком. Отада је чозек, међутим, био деградиран, као што рскосмо, на степен мрље.

Савремени сликарп воде борбу за остварење уметности која је блиска човеку и потребна њему.

Оснозну тешкоћу чини борба с баластом који су,у навикама, у схватању донели уметници из предратних друштвених односа. Тешка је, исто тако, борба против индивидуалистичког и анархи-

стичког става у уметности, не само У ликовној, па ни у, уметности уопште, него и на другим подручјима. '

Али сама пажња, интересовање, предусретљивост и помоћ коју народ преко народних власти

паиммилоимимилљимвамаиивливени леви вввммвивмуавмивиммимввиввиви милионима пити

_ ПУТ НАРОДНЕ УМЕТНОСТИ

указује уметницима и значај и

ЈА А И 5 А

важност умет-

ности у културном и политичком уздизању најширих, народних слојева — довољна су јемства да ће наша уметност поуздано изићи на прави пут, на пут народне уметности. |

Беотрадска школа за примењену уметност · дине се на степен анадемије | у /

бал за примењену уметност. Једноставна сива зграда. У дворишту пигле, песак, креч, малтер. Под ногама песак чини кораке нечујним, док се јека зидарског чекића стапа са шкрипом колица. У овом метежу градње, изненада допире до уха „звонки удар длета. Поглед полази у правцу Звука и кроз велики отворени прозор застаје на младим људима, чије су косе покривене капама, а одела заштићена кецељама. Длето и чекић, које држе у рукама, остављају на каменој кугли или плочи вијуге, које стварају дивне шаре и облике. · У суседном одељењу, руку умазаних глином, ваја млада девојка главу _ једног борца. Зраци сунца падају јој на лице и допуњују њен ведри смех. Од 82 ученика, колико има за сада у овој школи, 32 су девојке, Доскора су овде у ову школу примани ученици са свршеном нижом средњом школом. Међутим, сада више није тако. Са овом последњом генерацијом, услови примања се мењају, а Школа ва примењену уметност сасвим се укида. Уместо ње биће отскора Академија примењене уметности. У њу ће се примати ученици са потпуно! завршеном средњом школом; то јест са гимназиском матуром, као и одабрани, без потпуне школе, али с талентом. . Док је раније настава у школи трајала три године, у Академији ће трајати пет година и то: две године припремни течај, а три године студије. Настава на Академији ће бити практична и теоретска с обрађивањем свих дисциплина .из области примењене уметности, као и са • општим образовањем, језицима и политичком науком. а

ве године, поред огромних грађевинских радова у Новом Београду и по свима ули-

, цама старога Београда, отпочела су и археолошка ископавања „у Горњем Граду.

ако је прошлост Београда одувек била предмет ло великог интересовања, ово је први покушај истематског рада на ископавању старина, | Тим поводом занимљиво је потсетити на пао-

ог "з

Едатке о „прошлости Горњег Града које су нам Шоставили стари писци. Та подаци нису ни многобројни ни подробни, али су занимљиви и могу бити

Е ископавања, а за неке налазе вероватно ће пруЕжити и објашњења, која рушевине не би саме

Б 15 о

Београд се вероватно још од римског времена, а свакако кроз цео средњи век, све до аустри- ске реконструкције 1717—1739, састојао из три . Те су били: варош опасана зидом или беде-

Емом, град у ужем смислу и утврђени дворац (каШстел) у граду. Услед непрецизне терминологије =: старих писаца, нарочито оних који су писали наЕшим језиком, често није јасно на који од ових = делова они мисле у својим списима. Тако, на при2 мер, није увек јасно да ли реч „град“ означава = цело насеље са његовим утврђењима, или само Егорњу тврђаву. Слично томе не види се увек да Ели се речи „кула“ даје њено садашње, уже знаЕчење или се кулом назива зграда за становање, = макар имала и више кула у садашњем смислу.

Нарочито су нејасни неки делови и неки изрази врло китњастога стила у опису Константина Фи2 лозофа. МИ поред тих тешкоћа, покушаћу овде да из старих писаца извучем оно што после упо-

2 ређења појединих текстова изгледа неоспорно.

2 Колико је мени познато, опис Константина Фи= лозофа најстарији је опис Београда који нам се Есачувао, а у исто време и најдужи од свих пре "аустриских окупација. Нажалост, у њему има више лирике и натегнутих библијских упоређења него конкретних података. Поред тога још Кон-. стантинов текст и поједине техничке изразе тре-

%М

У ВАЈАРСКОМ ОТСЕКУ АКАДЕМИЈЕ ЛИКОВНИХ УМЕТНОСТИ .

Просторије у којима ученици раде не задо-

вољавају и поред тога што се проширују. Нарочито за Академију, биће потреб:а савремено уређене радионице, атељени и теоретске слушао-

нице.

овој згради тај недостатак се одмах

примећује, јер су у свакој просторији /ученици притешњени. Но, и порел тога, они раде.

кост“ на спољној страни ове сиве зграде

„Ш«ола за примењену уметдо- Велика слова

живљују своје последње дане, За који дан уместо њих стајаће „Академија примењене уметно-, сти“.

Годишњица

рајем септембра ове године навршило се годину дана од осчивачког Конгреса Са-

веза бораца Народно-ослободилачког рата,

на коме су донесени Статут и Правила и форми"рана ова нова организација. Створена је нова, широка, масовна организација оних људи који су у току протеклег рата активно учествовали у борби против фашизма и његових слугу, радили у позадини против непријатеља, или као родољуби страдали и борили се у логорима или интернацији. Савез бораца, дакле, састављен од свих оних који су се на овај или онај начин борили за нову Југославију, претставља кичму и основно језгро Народног фронта, чији је он саставни, борбени део. Карактер и основне задатке Савеза бораца Народно-ослободилачког рата на:боље је опртао маршал Тито у своме говору учесницима прошлогодишњег Конгреса: „Ви, дакле, знате да. нисте чланови обичне! организације, него једне борбене организације, па ћете сав свој ентузијазам, показан у рату, испољити и у вријеме мирне изградње, и буде ли потребно, у свако доба бити спремни да опет примите пушке у руке и да се борните,.. Основни ваш задатак је да у остварењу Петогодишњег плана и изградње земље будете у првим редовима, да н ту покажете, и да унеселе у све слојеве радног народа онај исти ентузијазам и херојизам који сте показали у борби за ослобођење земље. Ваш задатак је да будете свуда у првим редовима и да свуда гајите наше традиције, да чувате велике тековине Народно-ослободи- _ лачке борбе“. ;

После Конгреса формирани су по Београду. иницијативни олбори, који спровели агитацију за упис чланова и сазвали оснивачке скупштине, те су допшније формирани рејонски ољбори и Градски одбор Савеза бораца у Београду. Захваљујући делатности рејонских одбора и Градског одбора, организација је стално расла и ширила се тако да сада обухвата око 25.000 чланова. 6

Тлавни задаци који су се постављали пред рејонске и Градски олбор били су: брига о породицама палих бораца, брага о ратним војним инвалидима, популарисање Народно-сслободилачке борбе путем предавања и прикупљање историских података и докумената из Народно-ослободилачке борбе у нашем граду. Градски и рејонски одбори дали ву. народним властима низ предлога за решавање питања и проблема својих чланова, инвалида и породица палих бораца и тиме пружили помоћ својим члановима. Током протекле године одржано је по рејонима око 30-предавања са темама из Нарддно-ослободилачке- борбе, а такође и много предавања по предузећима и основним организацијама Народног фронта са истим темама.

рејонима у су широко

Знао патили 2 ПРОШАОСТИ

-_ Где су били Деслотов двор

бало би, свакако, анализирати и упоредити са византијским техничким речником, много пажљивије него што је то досад урађено. Док се то не учини ништа се прецизно из његовог текста не може извући. Ево шта он каже.о двору деспота Стевана у Горњем Граду: |

„Бејаше украсио царске палате многим шареним торњевима, 4 око града начини високе прокопе споља иза двојих зидова. Овај град унстини бејаше као седмоврхи, јер као велики и красан град једначаше се по изгледу са Сионом високога Јерусалима...“

Из овога се једино види да су деспотове „парске палате“, украшене многим торњевима, биле негде у Горњем Гралу, али на коме месту не може се закључити. Горњи Град захватао је онда правоугаони простор на коме су сада Музеј ЈА и део града у коме станује војска.

Само шест годива после смрти деспота Стевана, који је умро 1427, кроз Београл је прошао

· француски витез Бертрандон де ла Брокијер, који

у свом опису Београда каже да је у Горњем Граду видео три утврђења врло јака, са лепим рововима, гласијама и двоструким зидовима. Једно од ових Бертрандонових „утврђења“ свакако је био деспотов двор са кулама, о коме говори Константин. ,

Антун Вранчић, који је кроз Београд прошао 1553 дао нам је први опис Београда под Турцима, Његов је опис од нарочитог интереса јер се у њему први пут помиње кула Небојша. По њему, та се кула налазила „на средини између вароши и тврђаве“ и била је „под тим именом народу од старинф позната“. По овоме могло би се закључити да је Небојша била једна од кула на падини између Горњег и Доњег Града, где је био

главни део насеља, али се то, нажалост, не слаже са другим казивањима. Ако би се узело ла Вранчић под „тврђавом“ подразумеза само утврђени двор у Горњем Граду, онда би, као што ћемо. видети излазило да је Небојша била негде на средини Борњега Града. што се може закључити и из других казивања.

је

Други један путописац, Јаков Бешек, записао једанаест година касније (1564): / „У барутану тврђаве ударно је за непогоде

гром те је тврђаву оштетио, а исто тако и многе куће што су око куле (вероватно око двора) јер су и оне оштећене“.

Овај податак занимљив је нарочито ако се 10-

веде у везу са записом Марка Ачтуна Пигађете из 1567 године:

·_ „Зидине тврђаве врло су добре, каже Пига-

фета, и опасане су јарком који није довољас утврђен. На северозападном куту друга је гврђавица, такође четвртаста облика са четири куле. Ту се држи барут, који се минулих година запалио и сав изгорео“...

Из података који су довде наведени излазило

би да је деслотов двор који Пигафета назива

тврђавицом био отприлике на ономе месту где се сада налази Победник и зграда Војног музеса са предметима из Народно-ослободилачке · борбе. Имао је четнри куле на четири угла као и чеке друге зграде феудалне господе у Србији тога времена које су сачуване до наших дана. Други писци помињу већи број кула, али они су, поред оних на самоме двору свакако бројали и неке на гралским зидовима и у унутрашњости самог града.

Пигафетин податак о месту где се двор налазно не слаже се, међутим, са неким другим обавештењима, а поглавито са планом Београда који