20. oktobar
' АО У ПЉУСКУ и под густим градом, са прибијеним ногама и погнуто, чешући рамена уза сваки чвршћи предмет, уз воћке, прошће и зидове, војници су прескакивали, преко Кржаве у средину Крупња, Био је ведар, подрињски свеж, ав густовски дан. Резервна, Моравска дивизија, после усиљеног марша од пет дана, кроз припеку и непровидну прашину, овде је тек одахнула и телом и душом. Није се знало хоће ли се одмах улетети у борбу; али, овде су се стицале хладне планинске воде са свих страна, Дрина се осећала у близини, зеленило дубље и сочније, шуме и гајеви чешћи и крепчи... Аустријанци су се најхитније повукли, пребацили преко речице, али по који њихов заштитни митраљез још је прскао по калдрми испред цркве, поигравао ћерамиде и храпавио лица напуштених зграда.
Тројица с југа претрчаше мост и, поред опрезности због свега што их може задесити у граду, приметише у плиткој, бистрој води поднадула коња, беле муниционе сандуке без реда и на обали две плаве униформе са испребаченим, као у покрету загонетно заосталим, пруженим и згрченим ногама и рукама. У исти час, са североистока, појавише се још двојица иза угла
9%%69% сеобе.
НЕ ПОСВЕЋУЈЕ СЕ ДОВОЉНА ПАЖЊА ФУТБАЛСКИМ ТЕРЕНИМА _
РОБЛЕМ терена уопште, а
посебно футбалских, један је
је од најтежих који се по-
стављају и које треба да ре-
ши фискултурно руководство Београда у заједници са управама појединих спортских друштава. .
У Београду има осам футбалских терена, којима располаже фискултурна организација и који су додељени појединим спортским друштвима. Ако овај број упоредимо са бројем друштава, видећемо да то ни издалека не задовољава постојеће потребе. Али, иако је број терена мали, ипак се друштва којима они припадају не односе брижљиво према њима. Честа је појава да игралишта пре одржавања сусрета, не само да нису обележена, већ уопште нису способна за одигравање утакмица. Изузев стадиона Црвене звезде и ЦДЈА, сви остали терени налазе се у врло слабом стању. Необележене линије, поломљене и криве стативе, недостатак заставица и слаба редарска служба, главни су недостаци који проистичу из небрижљивог односа управа друштава према теренима,
Често се дешава да су услед немарности и пропуста управе друштва које располаже игралиштем, чланови управе и играчи екипа, која треба да одрже сусрет, заједно са делегатима Градског одбора, били присиљени да обележавају терен, постављају заставице и томе слично.
Посебни проблем су свлачионице. Не само да се о њима не води довољно рачуна, већ су местимично порушене и упрљане. Није ретка појава да се свлачионице употребљавају у сврхе за које нису пред-. виђене, '
Пример како не треба да изгледа један фискултурни објект, пружа /игралиште СД Милиционара. Ово друштво не само да не испуњава обавезе о одржавању игралишта, већ не обележава терен, не поставља заставице и не дозвољава да екипе које гостују користе свлачионице. . Овакав став управе СД Милицу
"онара показује крајњу немарно.
руководства овог друштва и неодтоворност према одлукама вишег руководства. ,
У циљу отклањања ових недоста= така Футбалски одбор Београда донео је одлуку да ће сваком друштву, које се не буде довољно и брижљиво односило према датим 06јектима, одузети терене, а поред
у тога, позваће на саслушање и казМо нити руководство друштва. У крајЏЕЈ њој линији, извршиће се и суспен~
___ зија друштва.
„ Нужно је да друштва поведу ви- _ тше рачуна о старању за терене ко= ји су им поверени, као и да их што пре оспособе за такмичења.
+ а Е : ју у У
5 ! А Ба Ма ·
| Па
Питине кафане, На неправилном тргу лежао је један српски војник на камену, гологлав, у копорану и у сељачким чакширама, у опанцима, с пушком у живо стиснутој шаци, а поред њега стајао је, усправно, огроман, жут пас. Војници се, сва тројица, погледаше; пас их је посматрао мирно; ни један не подиже оружје на њега. У идућем тренутку видеше како из прозора јед-
“не од крајњих кућа, на педесет метара даљине, искочи
плав војник са црвеном капом и потрча ка потоку, да се вероватно, докопа: шумовитог брда на супротној страни. Војници као на команду припуцаше, онај се само исправи, па, подигавши обе руке, прилепи се уза зид и, као одело са испала клина, сручи се, празно и немоћно. Из густиша, иза косе преко потока почеше да се дижу димови уз закаснели тресак, војници осетише топот још неких другова иза себе, те потрчаше дуж обе стране трга. Код потока засташе и полегаше да сачекају остале са командиром, Прибирајући се по извршеном задатку, освртали су се редом да виде оне који придолазе, али, и то необично псето, Другопозивци, људи бркати, већ утруђени и мудри, којима није више до игре, чуде се без речи. Пас, врста данске доге, још увек стоји уз погинулог нашег сељака, само се обрнуо према њима живима и опет право гледа у њих; то није наше звере, а најмање сеоски кучак. Зашто, ипак, као да чува тог грешног Моравца7 И како да се не плаши од овог чуда, топова, митраљеза, пушака, и туђих људи који јуре с бајонетима2 Зар и куче, кад је варошко, може да се збуни и изгуби међу планинама у туђој земљи2
— Хеј, џуко, пс-с-с! — учини један и пружи руку трљајући прсте према псету. :
Дога погну прво главу, па потрча одмереним кораком ка војницима. Не, на отстојању, отприлике три корака, поново се заустави. Мирно, достојанствено, и некако тужно, више тужно но неповерљиво, гледао је у војнике. Набрано чело и ивице велике чељусти и рамена била су му мрка; широке, јаке, мишићаве груди и шапе беличасте, а непомично, чврсто извајано, глатко тело жуто као иловача. Један војник му ишчепрка комад таина, али га овај и не погледа, а кад га баци
пред њега, дога га само оњуши, и опет исто. — Господ-
ско!,.. Није гладно. Други прихвати нежније;: — Море, фино куче, узбуђено, болује што га је госа заборавио.
После непуна пола сата стигла је цела чета с потпоручником. После једнога часа пролазили су и други делови другог батаљона и наставили гоњење, а предвече ушао је на коњима и цео дивизиски штаб, Жути пас је за све то време кружио по тргу, застајао, прилазио свакоме ко би му обратио пажњу, али стално им према свакоме подједнако, уздржљиво. Ипак, официрима би се одазивао радије. Док је стигао дивизијар са штабом, већ је добио и име, Господин Гроф, ваљда по причању којег од оно неколицине грађана. Тек тако је био приказан официрима, као псето неког смртно, У трбух рањеног аустриског потпоручника, бечког грофа, младог и лепог као девојка, кога су они мртвог понели собом усред паничне јурњаве.
„Господин — Гроф" као да је разазнавао рангове, нашавши се опкољен официрима, није скидао очију са дивизијара. А овај је био бар сушта противност његовом господару, по причању. Осредњи, плећат човек, са тршавим обрвама над великим црним очима, с опуштеним проседним брцима и с кратком пуном брадом; и златни гајтан на згужваној капи и еполетушке са трима звездицама беху посукнуле, а униформа сва као од смеђе прашине.
— Младо, нема му ни дванаест месеци! — вели дивизијар посматрајући с очинским осмехом светле, чисте, сасвим жуте псеће очи и оне снажно, младалачки важно упрте ноге. На пуковников глас блесну у непомичном погледу големог штенета нека усијана магла, а уз вилице до меких, збрчканих жвала, нешто се трзну, и показа се младо, влажно руменило и мало белих зуба. Дивизијар се саже, прихвати топли, голицави подбрадак, а затим спусти свом тежином руку на главу да му је помилује и продрмуса. „Господин Гроф“ само мало жмирну, али се одупре притиску, остаде с дигнутом главом, не макнувши се с места, као укопан. — Хе-хе, ова фела има карактера, испитује ситуацију и људе... Да га задржимо у штабу: Можда ће се ипак демократизирати, шта велите7
— Господине пуковниче, ако дозволите, ја ћу се бринути за њега7 — упаде смело ордонанс, коњички потпоручник Никола, жив витак, с округлом ошишаном главом, с накривљеном обичном шајкачом и округлим очима, жутим као у „Грофа“.
Сутрадан су били већ сви Аустријанци пребачени и
преко Дрине, и преко Саве. Настало је оно, привидно
и варљиво, дивно примирје од десетак дана. Већ трећи дан се чинило да ће тако остати. Грађанство се вра-
2: ДЕЈ и ПА ИДЕАЛА А у И из ДА ТА У ИМ
«
Иза ЕН беј И
~
тило, почело оправљати куће, чистити и попуњавати опљачкане станове, млађарија се почела с вечери састајати, на тргу се упознавати с официрима и војницима, шетати, приседати, попевати, свирати и поигравати, Е
Потпоручник Никола је искористио све слободно време да „Грофа“ научи српски и да га дресира. Себи за задовољство, а и да се похвали пред „вишима“ у штабуфи да их забави. Али ствар није ишла као што треба. Име је, чини се, утубио, и оно, лези, устани, хајде, али више ништа. Никола, чувен ловац, бар по његовом признању, морао је да убеђује све друге: да су те доге познате као лепа, монументална, елегантна, отмена раса, али глупа и тврдоглава, да се не умеју да играју са децом, да се не дају ударати, а кад оматоре, да су чак и за укућане опасне. Али он се не боји, кад би само хтео, научио би он њега батином и да у зубима носи бич и да рапортира бачен камен, и све друго што овај неће никако на леп начин, него, и он је заробљеник на крају крајева, а са заробљеницима, и то још са овако кусима, којима фали само монокл, не може се поступати као са домаћим репоњама. На послетку, морао се задовољити оним што је Гроф одмах разумео и на шта је својевољно пристао.
Али су они из штаба кренули на положаје, Гроф је остао код куће, Није га ни везати требало. Први дан га је везао па се покајао. Пас није после сатима хтео да дигне очи на њега нити да кусне храну. Иначе водио га је јутром у штаб и остављао пред дивизијаревим прагом у Деспићевој вили. Туби лежао као сфинга, свакога ко улази и излази пратио немо очима, али дигао би се само кад би га сам пуковник пред подне позвао на разговор и шетњу.
Шести дан после вечере потпоручник Никола пође да се нађе с другим ордонансом, потпоручником попЈовом, и са писарем правног референта, адвокат Радишом, па заједно да наставе започету ратну идилу, под липама на потоку. Гроф је пошао пред свима и не осврћући се. Одмах се окупише деца и кучићи око њега, али он се није заустављао, ни због једних ни због других. По-неко дериште осмели се чак и да га помилује по сапима, чак и по врату. Гроф се дао миловати и волети, али ничим није одвраћао ту љубави пажњу. Да је имао реп, вероватно не би ни њиме ма+ хнуо. А кучиће не може се рећи баш да је презирао, али на њихово узрујано дивљење одговарао је само с извефтим снисходљивим чуђењем, Било је оних малих, руњавих мелеза који се толико успропадају око њега, час истрче далеко унапред па се опруже предњим ногама и онако, оздо, плазећи се, бечећи се, дахћући, сачекавају високога странца; час опет поигравају око њега и испод њега, само да би измолили ма и један поглед „Господина Грофа“. Али он највише што учини, стане, и на све оно кевкање — ваљда неко псеће ласкање или, напротив, увеличано истицање својих сопствених одлика, без иједног мига оком и ухом, сачека крај одушевљеног излива. А било је то и оног отачественог псетишта, без таштине и амбиције, у којима само газдина деца нађу и понешто лепо; нека су од њих на први сусрет негостољубиво режала, а нека се чак лајући затрчавала, па, одједном, пажљиво, тихо приступала испитивању, по церемонијалу опште кинологије. „Господин Гроф“ ни према њима, ни у једном случају, није мењао свога става; нити се плашио њихових претњи, нити је било каквим знаком задовољства или негодовања, узимао на ум, њихово мирољубиво присуство и њихове интимне намере, Застане за часак, кажем, па осетивши да су његова три официра пристигла пође, и опет испредњачи. А млади људи нису журили, нешто и због ефекта који овако остављају на оне који их очекују пред механом риђокосе Росе на потоку. На половини пута изненади их Грофово држање. Опет је стао. Али сад не због деце и вашака који га прате и закрчују му пут, не тако равнддушно као што пословни човек застаје док не прођу парови школске деце. Уперио је влажну, црну њушку и поткресане уши напред и одређено, рибићи на плећима су поигравали, штавише запажао се и патрљак од репа како узрујано врда. А пошао је поново као птичар у шевару, с испруженим вратом и са тренутно у ваздуху задржаном, савијеном десном ногом. Младићи дотле нису ни приметили призор непосредно пред собом. Забавили се били собом и с времена на време бацали погледе на удаљени угао са трима старим липама испред крчме. Међутим, ту пред њима, под старим јавором, пред кућом од више прозора, лежала је једна девојка у плетеној наслоњачи, с белим јастуцима иза леђа и под главом, у врањански жутој блузи и са зеленом вуненом марамом преко рамена, са ногама, увијеним у ваљано ћебе, на кленовој клупици. Поред ње је чучала старија жена на тронашцу; млада, упадљиво румена, црнпураста шипарица, ослонила се
ПП 421 У
ШАХОВСНИ МЕЧ ПРЕНО РАДИЈА | ЈУГОСЛАВИЈА — САД
У
да се у фебруару одржи ре-
ЗМЕЂУ ШАХОВСКИХ ОР- себног секунданта, који предаје и ГАНИЗАЦИЈА Југославије и прима потез, изводи потез на табли САД постигнут је споразум и покреће часовник. Секундант; како је већ речено, припрема за екс-
презентативни шаховски меч преко педицију депешу са потезом и у-
који контролише да утакмица тече у реду, као и то да такмичари самостално мисле и играју. Амерички листови радио-мечевима сваки пут поклањају велику пажњу. Када је 1945 год. одиграван
"а
на залеђе од наслоњаче, а двојица младића око седамнаест-осамнаест година на само стабло, један са гитаром око врата, а други с опуштеном окарином као тиквом за воду. То цело друштво као да је заћутало при доласку младих официра, амо је болесница гледала' наниже, устрану према њима, сагнуте главе, и опустивши танку, белу руку преко наслона, Као када сањалица на води испружи руку ван чуна да би се освежио и да би се уљуљушкао игром зелених таласића и замочених бледих прстију.
— Јао, што је леп!... Куцо!... Јао, што је диван!
Тек што је болесница прошапутала и махнула опуштеном руком, Гроф се већ створио код ње и положио врат са целом својом тешком, топлом главом у њено крило. Стара госпођа није стигла ни да се успротиви, нити ико други да ишта учини и рекне, а већ је било успостављено нераздвојно пријатељство међу њима двома. Разуме се, то је био довољан повод да она тројица застану, да се упознају. Све се развијало тако необично и брзо, као у рату, што се каже. У први мах су били поносни на „Грофа“ што се тако одједном променио и задобио толике симнатије. Кад га плава болесница, ученица последње године београдске учитељске школе, милује својом протањеном, врелом руком, он склопи очи и подмеће се. Почиње да је разуме, пружа јој шапе, једну па другу, леже, устаје, по њеној вољи, Мало касније Николу вата нека потајна љубомора. Али, напослетку, мири се, јер види колико је болесница живнула. То чак и на мајку утиче. И док вече не застуди из потока, наизменце причају о ђаковању, куцкају у гитару, певају, дудучу у дрхтаву окарину, домамкују и осталу младеж око јавора, око болеснице и „Грофа", који се не одваја од ње. Људи · се на махове згледају због тога. Свима је неразумљиво. Али — шта ћете ако! — вече је прекрасно, болесница је тако срећна, заборавља и да кашље, сестрица тако лепо пева уз гитару, и док је Никола прати полако, погледа који пут у његову златну медаљу.
„Грофа“ су једва одвојили, вукући га за кајш око врата. Никола му чу први пут глас. Скичао је као мало кученце.
„— Овај је сентименталан, на тебе, — руга се поп.
— Море, подај га сиротој девојци! Видиш... вели Радиша.
— Ма, — мудрује Никола — шта ће рећи командант!... а... шта да раде с њим, грдна је то стока... па... ко зна шта нас све чека сутра2...
Идући дан командант није имао с ким да прошета. „Гроф“ је одбегао болесници, кажу да је просто прескочио ограду. За ручком у менажи Никола се извињавао, али није имао зашта. Командант је само одмахнуо руком. А разговор о томе, шта то може бити по среди, завршио је просто:
— Е, сви смо се ми отимали да се поиграмо с њим, а, иначе, где је наша памет сада;... А, оно, сирото, 60лесно девојче, пуно живота и љубави за све... пресипа _ се... А, онда, богзна, шта још... и ми смо људи себи самима чудни и неразумљиви, а тек њихове животињске душице... Него, потпоручниче, побрините се да им се, сиротим људима, шаље из менаже костију и кора од хлеба... Бар док смо овде... А, после... већ као у олујини..,
Вељко Петровић
(Из збирке приповедака „Препелица у руци", награђене првом наградом Владе ФНРЈ у износу од 100.000 динара).
ан ииинавеаоинаиввавааа а аванававин
„БЕОГРАД“
ЧАСОПИС НАШЕГ ГЛАВНОГ ГРАДА
ЗВРШНИ ОДБОР Народног одбора Београда покренуо је августа
месеца прошле тодине „Београд", часопис за комунална и друштвена питања.
До сада су изашла два броја овог часописа, У којима су изнети резултати на пољу комуналне привреде, из области друштвено-политичког живота, као и зктивност и успеси уметничког живота У Београду. Сем тога, часопис има сталну рубрику „Кроз наше градове“, у којој доноси актуелне и најважније проблеме појединих градова и на тај начин
радиа. Овај систем такмичења на даљину веома је постао популаран у свету откако је септембра 1945 год. одгиран меч преко радиа СССР. — САД. Од тога доба, па до данас такви мечеви се веома често одржавају између шаховских репрезентација разних удаљених земаља. Радио-мечеви имају своје нарочите занимљивости. Када су пре три године играли меч преко радиа Французи и Аустралијанци, у Француској је владала зима и ноћ, а у Аустралији лето и дан. Време почетка меча СССР — САД часовници У Москви су обележили са 17, а у Њујорку са свега 10 часова.
Наш први радио-меч претстављаће тежак испит, не само за мајсторску екипу Југославије, већ и за наше стручњаке којима ће бити поверен технички део посла. Биће потребно унапред прецизирати све појединости меча да би после ишло све како треба. Сваки учесник екипе мора имати поузданог секунданта, који ће савесно вршити своју дужност. Дужност секунданата је да забележи потез који играч учи“не, евентуално и са шифром Удема-
на ако тај систем буде примењен, да означи утрошено време за тај
потез, као и све то да уведе у кон-
тролни формулар. Контролор ће бр-.
зо и пажљиво прегледати те белешке, а затим ће оне бити упућене радиотелеграфској установи да их емитује у етар. +. Зи 5 у у Шема спровођења радио-мечева је проста. Уз турнирску салу повезана је пријемна и отпремна станица. Сваки члан евипе има свог по-
!
трошеним временом, а затим се после провере депеша пушта у етар. Станица у другој земљи прима радиограм и предаје га тамошњем контролору, а овај секунданту онота играча на кога се депеша односи.
У депешу се сваки пут ставља број табле и последњи потез противника, затим одговор. Спочетка је за потезе примењивана нотација америчког шахисте Удемана, али се после показало да је-и обична нотација погодна. Г
Сала, у којој се налази екипа и потребно техничко особље, застрта је ћилимима да би се угушио шум од покрета ногу. За шаховским столовима су уместо дрвених столица меке фотеље, па се и на тај начин осигурава тишина. Поред играча и њихових секунданата у сали се налази и делегат противничке екипе,
меч СССР — САД, листови су заустављали своја издања до завршетка утакмице да би могли дати крајњи резултат. Велики листови су написе о радио-мечу доносили на првој страни, као на пример „Њујорк Тајмс“. Може се очекивати да ће за утакмицу Југославија — САД такође владати велико интересовање. Решевски, Фајн, Кеждн, Денкер, Хоровиц итд. су чувени амерички мајстори, а екипа САД је редовно побеђивала на предратним олимпијадама на којима је учествовала. С друге стране шаховски покрет у ФНРЈ је од ослобођења до данас толико напредовао, да се оправдано рачуна међу најбоље У свету. Зато ће радио-меч Југославија — САД претстављати један од прворедних шаховских догађаја.
ари фр
ХОЛАНДСКА ОДБРАНА
Мознато је да су многи чувени мајстори као црни' радо примењивали холандску одбрану, нарочито у случајевима када су хтели да избегну реми. Слично сицилијанки, и холандска одбрана је веома борбено отварање, тако да се сразмерно мали број партија завршава нерешеним резултатом. Та одлика холандске „партије, иако везана са доста ризика, „учинила, је да су је често играли бивши
светски првак Аљехин, данашњи свет· ски првак Ботвиник, затим Нимцовић, ата КОВЕр и други.
следећој партији, играној на турниру
у Баден-Бадену 1925 год. мексикански
мајстор Карлос Торе као црни добио је
партију против бечког великог мајстора
м теоретичара Гринфелда. Торе је на
поучан начин користио један слаб потез
свота противника и извео духовит матни
НаН Ечи те у
ели: Е. Гринфелд — Црни: К. Торе 1. да—д4, ет—еб; 2, Сл—фа, фт—ф5 (0-
|
вај покрет ф-пешака карактеристичан. ја за холандску одбрану); 3. т2—г3 (Модерни мајстори против холандске одбрана најчешће примењују овај систем са крилним развојем ловца). Ств—ф6: 4. лф]—т2, дт—до (Пешачка формација црнога у центру добила је изглед клина. Варијанта се назива холандским стоневалом); 5. 0—0. лфв—дб; 6. цг—ц4, ц7—ц6; 7. Дд1—цг, 0—0; 8. 62—63, Сфв—е4; 9. Јл162, Сбв—д7; 10. Сфз—е5, Дддв—ф6; 1. ф2гфа, Сдт:еб; 12. д4:еб77 (Тешка грешка, која неочекивано води белога у катастрофу. Исправно је било 12. фз:е4, на што би Торе одговсрио са 12... Себ—т4), Лдб—ц54-; 13. Кгр—х1. Се4:т3-: 14. хот; Ддфб—хв +; = 15. Лтг—х3, Дх6:х3 мат. Мат који је Торе извео. познат је у теорији под именом Грековог мата. Италијански мајстор Ђовакино Греко Калабрежанин (1600—1634 први је дао тип матна слике, у којој у завршном нападу суделују по једна тешка и лака фигура.
омогућује Београђанима да се упознају са залагањима и успесима радних људи у центрима наших република, као и друтим мањим местима,
Ттрви број „Београда“ донео је чланак претседника ИОНО-а Нинка Петровића о Београду у 1949 години, чланак арх. Милоша Сомборског о генералном плану реконструкције и изградње Београда и написе Загорке Јовановић, Душана Стефановића, др Марије Гајић, Милутина В. Гарашанина и других о животном стандарду, станбеном питању и заштити материнства и деце. Посебна пажња посвећена је У чланку, Исака Амара Бео- “ градском драмском позоришту, његовом значају и његовим досадашњим устесима. У другом броју, који је изишао крајем месеца новембра прошле године, Света Поповић, арх. Братислав Стојановић, Риста Аћимовић, Разуменка Петровић, Пера Зечевић, Божидар Ристић, Данило Опсеница, инж. Јован Бјеловић, претресају питања о учешћу Маса у раду народне власти, изградњи Новог Бео-
града, занатству и његовим перспективама, основним и средњим школама, исхрани и другим важним актуелним 38„дацима. Часопис је великог формата, штампа се на финој хартији, борато је опремљен и илустрован занимљивим фотографијама, цртежима.и ликовним прило-
Ми зима наших познатих уметника. „Београд“ излази сваког другог месеца. Цена 25 динара.
=
х Минтининннининнивиии винлииниинпининпипинирнлннин Београд, 7 јануар 1950 године • Одговорни уредник Драгу: тин Шолајић. Улица Драгослава Јовановића 1ту " Телефон. 20-443 • Чековни рачун 103—9060386 •“ Поштански фах 752 ћ Штампарија „Борба" — Београд. Кардељева 31, Рукопис се не враћају 1 са