Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

86

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

застарелости за подизање тужбе ради накнаде штете из Закона о државним службеницима join на снази или не. Иако сам начелно за редован дужи рок застарелости, мислим да одредба Закона о државним службеницима која прописује овај краћи рок застарелости није Уставним законом престала да важи јер није у супротности са одредбама Уставног закона. У прилог овог гледишта говори и Закон с народним одборима од 1 априла 1952 (12), који je пре Уставног закона унео новину првенствене одговорности народних одбора за рад својих одборника и службеника, али je и перед тога прописао да у погледу рока застарелости за подизање тужбе ради накнаде штете важе одредбе из Закона о државним службеницима односно важи: онај краћи рок застарелости (чл. 29 т. 4). Могло би се можда бранити мишљење да je и овај краћи рок застарелости у супротности са Уставним законом јер одредба чл. 40 Закона о државним службеницима која престаје да важи претставља целину и садржи сва основна правила одговорности службеника. С обзиром да се сад Уставним законом уводе друга основна правила ове одговорности, то би и овај рок престао да важи пошто je он у ранијем закону био сам један детаљ уз остала основна правила. Међутим, Уставни закон није изрично укинуо одређене законске одредбе већ прећутно укида све оне одредбе које су у супротности са његовим текстом (13). Питање рока ове застарелости није у супротности са текстом Уставног закона па би стога било тешко без законодавне измене сматрати да je овај рок престао да важи. С обзиром да се питање рока застарелости за подизање тужбе ради накнаде штете у пракси често може појављивати, мислим да je нужно што пре донети одредбу која ће регулисати ово питагье и то тако што he се прихватити редован рок застарелости jep он више штити права грађана и самим тим јаче обезбеђује законитост.

Драгаш Ђ. Д енковић

(12) Службени лист ФНРЈ, 1952, бр. 22,

(13) Др Радомир Лукић, Материјал за изучавање ТеорнЈе државе и права, II део, Београд, 1952, стр. 194 —195.