Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

227

СУДСКА ПРАКСА

изванредно велика за право. Образложенье овога би тражило шире излагање но што ми овде можемо учинити, али треба истаћи саму чињеницу.

Задржаћемо се мало дуже на другој напомени. Савезни врховни суд сматра да се управни спор може покренути само у случају да надзорни орган донесе ново решење. То je оправдано. Али он није узео у обзир да je странка која се обратила надзорном органу била у оправданом очекивању да he надзорни орган стати на шено гледиште и да je очекујући то могла пропустити рокове за покретање управног спора. Међутим, може се узети за целисходније да странка, пре но што пође на управни спор, претходно исцрпи сва средства унутар саме управе да њене акте учини законитим. То би значило да би странка, поступајући друштвено и правно целисходно, дошла у неповољан положај. То би, опет, изазвало нужност да странка, ако жели да употреби средство управног спора, мора паралелно употребити и тужбу управном суду и претставку надзорном органу, а ово би, опет, изазивало упоредан рад оба органа. Такав упоредан рад би могао довести и до различитих решења њихових, а онда би се морало решити питанье које од тих решења треба да се примени.

Због свега тога би став Савезног суда био употпуњен и претстављао изграђен систем ако би се сматрало да, у случају кад надзорни орган ћути или донесе одлуку да претставку одбаци, странка има право да у разумном року поднесе тужбу управном суду, иако je пропустила нормалне рокове за тужбу. Тиме би се омогућило да у највећем броју случајева управа добије могућност да сама исправи своје акте и да управни суд интервенише само кад je заиста потребно, као што би се избегла могућност двоструког поступања у истој ствари. Поред тога, не може се спорити да ћутање надзорног .органа, као и његово одбијање претставке, ипак претставља једну нову и важну чињеницу, која, додуше, није исте вредности као ново позитивно решенье, али која je ипак толико важна да може изазвати продужење рока за покретанье управног спора. Законитост и интереси грађана тиме би били у потпуности заштићени, у истом ДУХУ У коме je већ став Савезног врховног суда. Што се тиче дужине самог рока, довољна je, мислимо, ознака да он треба да буде разуман. У случају одбијања претставке, рок би могао бити нешто краћи но што je нормалан рок за подношење тужбе, а текао би од дана обавештења о одбијању; у случају ћутања, тај исти рок би текао од оног тренутка кад се разумно могло очекивати да се претставка или одбаци или донесе ново решенье о њој.

Др.

Радомир Лукић