Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИКАЗИ

Emanuele MorselU: LA PARAFISCALITA, Lisboa 1952, 52 p.

Парафискалитет je релативно нов појам који ce y доктрини појавио пред сам рат. Очинство можда и над самим термином али извесно над првим медитацијама о парафискалитету припада писцу ове брошуре Морселиу, реномираноме професору финансија у Ферари (Италија). Иако се као феномен почео нагло развијати у финансиској пракси многих савремених држава, у науци о финасијама тај нови појам, који се такорећи „мистериозно издвојио из традиционалних финансија“, још није нашао адекватно место, нарочито не у уџбеницима. М. je његов усамљени теоретичар и заточник. Брошура уствари два лањска ауторова предавања на Универзитету у Лисабону само су наставак научне полемике коју М. води већ више година са онима који са скепсом гледају на неминовност једне посебне теорије о парафискалитету. Међу овима je канда најупорнији проф. Laufenburger (Париз) који за М. тезу каже да je „заводљива“ са интелектуалног гледишта, али „неупотребљива“ на плану стварности (Revue de science et de législation financières, No 2, 1951). Међутим баш y земљи y којој je нова теорија y научном свету наишла на тако слаб одзив, у Француској, М. je добио задовољење. Шуманов инвентар финансиске ситуације (1946) дело финансиских практичара истакао je сав значај парафискалних прихода у привредном систему Четврте републике. Лисабонска предавања не садрже у суштини ништа ново ни више од онога што je М. већ рекао о парафискалитету у својим ранијим публикацијама из 1938 и 1943; уколико, разуме се, материја није допуњена новим проверавањима и истанчана последњим репликама. Историске форме парафискалитета М. види већ у Наполеоновом „domaine extraordinaire“ и, доцније, у ванредним буџетима. Анекси, као негација принципа буџетског јединства, исто су тако преседани и претходници парафискалитета. Али нове форме у финансист организацији државе јављају се услед трансформација у њеној политичкој и економској структури. Дубоке промене настале после Првог и нарочито Другог светског рата у циљевима и теретима савремене државе допринеле су да она своју администрацију резервише исюьучиво за функције од највишег политичког значаја (народна одбрана, спољни односи, унутрашњи ред). Ове пак функције, озбиљне и саме по себи скупе, не допуштају држави да регулисава нове задатке у друштву, економске и социјалне, који се у све већој мери последњих деценија појављују. Извршеше њихово држава поверава посебним организацијама, самосталним институцијама, које или сама ствара или накнадно признаје, и којима утврђује границе фискалне власти саображавајући je својој сопственој као и привиле-