Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

229

ПРИКАЗИ

гијама комуналних тела. Ти нови „парафискуси” располажу самосталним средствима, дажбинским или другим (котизације, доприноси, таксе) који имају своје карактеристике: а таква средства не улазе у буцетску масу прихода државе односно комуне; они се јављају као приходи тих аутономних институционалних тела; таква примања не потичу од свих финансиски способних појединаца, него само од чланова друштвене трупе повезане заједничким интересом (економским, социјалним, верским); обавезност плаћања ко ja и код њих постоји није, међутим, политичке већ моралне природе; парафискални извор претставља „економски“ фискалитет, новчано давање са противпримањем, за разлику од „политичког“ фискалитета: принудног плаћања без противуслуге, код класичног пореза; б парафискални извори су увек дестинирана средства; они служе постизању одређеног економског или социјалног циља; њима располажу односна децентрализована тела, без обзира да ли се њихова наплата врши преко сопствене организације или посредством државне фискалне администрације; в парафискална средства не подлежу непосредно државном пореском законодавству; ово се односи на финанеше територијалних тела а парафискалитет спада у финансије нетериторијалних тела.

Парафискалитет изазива буџетску децентрализацију, у којој проф. Laufenburger види основну слабост парафискалне теорије, јер умеете једног сада се добивају три буџета; политички, инвестициони (Француска!) и социјални, чиме je разорено једно од класичних буџетских начела, а што претставља, например у Француској, супротност снажној тенденцији за установљавање монолитног буџета. Томе насупрот, парафискалну децентрализацију М. сматра нужном мером којом држава решава финансиски проблем проширења својих економско-социјалних циљева. М. иде много даље, уместо јединства буџета тражи јединство финансија; принцип који сматра главнијим од првог и јединим који са научног гледишта нешто значи, ... „jeдиним који не подноси изузетке од стране законодавства, ако се неће да од тога трпи хармонија свих економских закона у финансијама”. Стварање аутономних буџета наравно не значи изигравање контроле државе над тим „допунским“ финансијама, како их М. још назива. Контрола и може и мора да постоји; питање je само како je организовати. Осим у отступању од буџетског јединства специфичност парафискалитета лежи и у новом принципу расподеле терета на кориснике услуга аутономних институција. Теорија расподеле изграђена на економском начелу do ut des, која се данас не примењује код фискалних пореза, постаје напротив база за репартицију парафискалних терета. Ново начело правичне расподеле нема ничег заједничког са пореском способношћу корисника услуге, као што je код традиционалног пореза; у институционалним финансијама прерасподела терета полази од принципа солидарности. За разлику од политичког пореза који се размешта у оквиру националног (комуналног) колективитета, парафискални се расподељује у опсегу односне друштвене трупе која je установу формирала. Парафискални порез je само метод „одузимање средстава од једне трупе обвезника да би била предата другој категорији лица, која у односу на прву манифестује извесне везе одређене природе због којих се прва категорија сматра мањевише обештећеном за жртву коју je поднела“: дакле алтруистички принцип.