Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

96

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

нове, али оматра да ће у практично] примени ових принципа бита врло много тешкоћа с обэиром- на неписменост, коязервативност, сасвим ниску техничку културу и селачки менталитет великог дела яашет радништва. Ои зато сматра да je радничко управлање предузећима показало виде резуятата у Словенији и северној Хрватској, где je радничка класа знатно уздигнутија и свеснија, него у Босяи, Македонији и Црној Гори (160, 161). Укратко, и поред наведених примедаба, и перед извесних неосвованих и нетачних анализа и судова о нашој земљи, аутор сматра да Југославија остварује један смео екоперимент, да га остварује понекад са извесним оклевањима и лутањима, али страсно, одушевлено, са циљем да идеал радничког самоуправлаша и административне децентрализације прилагоди практичним потребама и да би западне земле требало да овај експеримент, који се заиста развија у правду демоиратоког со;;кјал;;зма, прате с интересам и симпатајама. Овај експеримент, завршава аутор, изражава волу да ослсбоди човека, и уместо да га потчини свемећној адмияистрацији, жели да му допусти да у свом свакодневном животу учествује у управлању сопствеяим пословима (165, 166). Уосталом да аутор показује најболуу волу да схвати и разуме нашу сгварност, види се и по томе што он, истина псщ извесним условяма, прихвата чак и оправданост поста јан>а тзв. једнопартиског система у нашој земли, што je заиста доста редак случај код интелектуалаца на Западу. После анализирања „јутословенског експеримента“ аутор прелази на излатање иокустава које je постигла Француска у вези с економско-друштвеним преображајима којима je приступила после Другог светског рата, износећи притом више сугестија и предлога заснованих на раније изложении концепцијама, помоћу којих би требало решити низ друштвених и економских проблема ове земле који не допуштају оддагање. Развијајући дале свој систем индустриске демократије аутор прелази на његову примену у оквиру једне економски и политички уједињене Европе. За стварање једне такве заједниде потребно je nperxoiHHO ipenmra велики број проблема у вези са ублажавашем, a касније и постепеним укидањем царинских и девизних ограниченна, изједначавањем услова индустриске и аграрне производње у разним европским државама и образовањем заједничког тржишта. Он у том смислу предлаже низ мера, међу којима напр. проширење права Европске Заједнице за угаљ и челик, као и осниваше нових организација супранационалног характера које би све заједно довеле до тога да Европа оствари погребай напредак у полопривреди, да елиминисањем заосталих и болом опремом и специјализацијом постојећих предузећа подигне продуктивност рада и повећа индустриску производњу, да обезбеди индустријализацију неразвијених области (Грчке, Туроке, јужне Италије и Јутославије пошто аутор уклучује у свој систем и нашу землу) и да тако омогући постелено стварање једне солидне економске целине, доволно снажне да би Европа могла да се појави, уз САД, и на светском тржишту које би у међувремену такође било постутшо либерализовано. Аутор зна да би у овако економски уједин.енај Европи капиталистичка класа била још јача, па би зато требало да раднички синдикални покрети пређу своје националне оквире. Иначе, не буду ли тако учинили, они he;, како аутор каже (Е’Еиторешне. . ~ 352), ризиковати да се нађу разједињени, везани за своје националне државе и неће се моћи с успехом супротставити капиталистима организованим на једном вишемнивоу. А аконавреме предузму мере да створе снажне радничке организације, које би могле.да узму дуног уче-