Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

79

пеног решења. Ово начело санкционисано je и кроз судаку праксу у упраздним, споровима. Тако се у пресуди Савезног врховног суда Уж бр. 767/53 од 11 јула 1953 истине да je виши орган управе, уколико je реч о жалби у редовяом управном поступку, свлашћен да преиспитује и слободно оцени првостепенот органа. Начело забрале reformatio in peius претставла такође једно од основних начела управног поступка, које je било садржано у ранијем Закону о управном поступку, а доследно je епроведено и у пракси већа за управне шорове. Суд ска прайса употлунила je чак празнину прописа ранијег закона у том погледу што je ближе одредила карактер јавног интереса чија заштита једино допушта отступање од предает начела. Доследност судске праксе у спровођењу овог начела најбол>е ће се видети из следећих примера: Првостепеним решењем органа социјалног осигурања тужили je признато право на инвалидски додатак у месечном износу од 3.000 дин. и ставлен je у ток ca 1 априлом 1953. Против првостепеног решегьа тужила je изјавила жалбу сматрајући да одређен додатак треба да тече од 1 јаиуара 1953. Другостепеним решењем одбијена je жалба и првостепено решегье преиначено на штету жалшье утолико што je одлучено да одређени инвалидски додатак има да тече од 1 августа 1953. У управном спору тужба je уважена и друтостепено решегье je поништено. Према цравним правилима управног поступка, исход тужшьине жалбе против првостепеног решења могао je да буде у томе да се гьена жалба одбије и ожалбено решење потврди, или пак да се жалба уважи и ожалбено решегье као незаконито покишти или преиначи. У жалбеном поступку покренутом само по жалби тужиле против првостепеног решегьа то решење иије могло да буде измевьено на њену штету. Изменом ожапбеног решегьа на штету жалиле повређен je основная принцип управног поступка, који то само изузетно допушта ако би то захтевала заштита јавног интереса. У тужилином случају није у питагьу таква заштита јавног интереса, већ само тужени орган сматра да je у ожалбеном решегьу потрешно примешен чл. 15 Правилника о поступку инвалидских комисиja, по ком пропису je одређени додатак требало ставити у ток од 1 августа 1953, како тај пропис охвата тужени орган, а не од 1 априла 1953 како je решио Првостенени орган (пресуда Врховног суда HP Србије У бр. 5239/54 од 16 новембра 1954). По жалби пореског обвезника на првостепено решегье пореоког органа којим je утврђен његов чист доходак за 1953 и разрезан одтсварајући порез на тај доходак донето je друтостепено решенье пореског органа којим je порески обвезник ставлен у неповолнији положај него што je то било по првостепеном решегьу. Врховни суд HP Хрватоке одбио je тужбу пореског обвезника нашавши да није основано тужиочево схватање да се поводом жалбе не може доносити решегье које би за тужиоца било неоовољније од оног против кога je жалба уложена. Интерес државе за правилам разрезивагье и остваривање законом одређених пореских прихода претставла јавни интерес а у таквом случају може се донети решегье и на штету жалиоца. Савезни врховни суд укинуо je пресуду првостепеног суда заузевши супротно становиште. Према правном схватању Са-