Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

82

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

што злами да у том поступку мора биги омогућено тужиоцу као странци да поднесе све доказе којима располаже у прилог свога права и да се изјасни и да побија лове доказе на основу којих je тужени орган по службеној дужности приступив обнови раније окончаног поступка. Само на основу таквог контращикторног поступка може се у обновљеном поступку доћи до правилног решеша. Тужени орган није тако поступио. Он je обновив управни поступал и на основу тог поступка донео je ново решенье којим je тужилац лишен свог права признатог му ранијим правоснажним решењем, а у поступку обнове тужилац уопште није учествовао. Ако je по захтеву страйке друтостепени орган одобрио обнову управног поступка окончаног шеговим правоснажним решешем, ту се поставило питање надлежности за провођење новог испитног поступка на коме треба да се заснује решење које ће се донети y обновљеном поступку. За одређиваше граница надлежности другостепеног и првостепеног органа у вођењу испитног поступка интересантна je пресуда Врховног суда HP Србије У бр. 6428/54 од 8 јуна 1955. Пошто je другостепени орган уважио захтев за обнову и поништио своје раније решење, а потом провео цео поступал изнова, па на тој подлоги донео ново другостепено решење, то je тиме повредио принцип двостепености решавања у управном поступку. Кад je већ другостепени орган нашао да je у овој ствари потребно провести цео поступал изнова, био je дужан, с обзиром на начело двостепености, да поништи и првостепено решење, те да цео предмет врати на решавање надлежном првостепеном органу. На тај начин било би странци омогућено да против новог првостепеног решења, ако би њиме била незадовољна, користи право жалбе. Само ако би после допуштене обнове и поништаја свог ранијег решеша нашао да није потребно проводити цео поступал изнова, већ да je довољно извршиги дослеђење, у том случају могао би и сам другостепени орган извршиги дослеђење поступка и на основу тога донети ново другостепено решење. Пракса већа за управне спорове инсистирала je на стриктној примени законских основа за обнову управног поступка и није допуштала њихово прошириванье. Код обнове управног поступка на основу нових чишеница односно нових доказа увек je истицано да je битно да je реч о таквим чињеницама и доказима који нису били предмет оцене у ранијем управном поступку. У овом смислу je и пресуда Врховног суда HP Србије У бр. 2669/54 од 18 фебруара 1955. Тражећи обнову управног поступка окончаног правоснажним решешем туженог органа тужплац ни je поднео никакве нове доказе који нису били познати у ранијем поступку, него се баш позвао на доказе који су постојали код органа социјалног ооигураша за време вођеша ранијег поступка, а само je тужени орган пропустио да их узме у оцеяу у поступку пре доношења свог правоснажног решеша. Тужилац je, дакле, тражио обнову управног поступка код органа социјалног осигураша у ствари своје пензије по оном основу по коме je, могао да побија