Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

83

законитост ранијег решетьа туженог органа у управном опору, а што je тужилац пропустио да учини и због чега je то решење постало правоснажно. Према томе, тужени орган je по закону поступио кад je одбио тужиочев захтев за обнову управног поступка, jep тужилац није накнадно прибавио неке нове доказе који нису били поэнати у ранијем управном поступку а били би од утицаја на решеше ствари. После увођења управног опора појавило се као спорно правно питатье да ли треба тражити обнову управног поступка или обнову уцравяосудског поступка у случају кад je против коначног решетьа вођен управни опор. Код већине управних органа постојало je охватање да je ту могућна једино обнова управносудског поступка и да je могућност обнове управног поступка искључена самом читьеиицом што постојн правоснажна пресуда донета у управном спору. У пракси већа за управне спорове разјашњено je то спорно питатье у коме je схвататье суда изведено из ооновних принципа управног спора. То схвататье суда изражава се у следећем: Ако je чињенично статье утврдио управни орган у управном поступку, а суд je такво утврђење само прихватио, онда je за решаватье о обнови поступка на основу нових чињеница и доказа надлежаи, орган управе. Уколино je пак чшьенично статье утврдио сам суд у управном опору, онда je за решаватье о обнови поступка на основу нових читьеница и доказа надлежан суд (решетье Савезног врховног суда У бр. 901/54 од 16 октобра 1954). У ранијем Закону о управном поступку није постојао изричан цропис о временоком важетьу решетьа донетог у обновл>ецом управном поступку. Такав пропис није неопходан, jep се до логичног закључка о ретроактивном дејству решетьа донетог у обновљеном поступку долази с обзиром на правку природу института обнове. И поред тога у пракси органа управе било je случајева да се, супротно суштини обнове управног поступка, решетьу донетом у таквом поступку да двјство само за будућност. Судска пракса je и ту интервенисала у правду да се код управних органа учврсти правило схвататье дејства обнове. Таква je пресуда Врховног суда HP Србије У бр. 2841/52 од 10 јуна 1953. Управни орган je обновио сврј ранији окончаки поступак по оитатьу закупнине за тужиљину зграду а са разлога што je накнадно утврдио да je у ранијем поступку утврђен износ закутшине на основу нетачних података и налаза. Отклатьатьем нетачних података и утврђивањем правог читьеничног отатьа дошло се до поузданог основа по коме je одређена нова закупнина за тужшьину зграду. У овом износу закупнина би била одређена и у ранијем поступку да je то учитьено као у обновЛјoном поступку, на бази тачних података и, налаза. Читьенице на којима се заснива новоодређена закупнина накладно су утврђене, али оне су постојале у време доношетьа ранијих решетьа и биле су доступна управном органу који je проводио управни поступак. Дакле, није реч о потпуно новом поступку, како се то погрепшо узима у оепореном решењу, него о обнови раније окончаног поступка и то на основу накнадно утврђених