Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

МЕТОД И ТЕХНИКА ПРИПРЕМАЊА ПРАВНИХ ПРОПИСА

381

и од начина на који се правки пропис редигује. Федеративно уређење и комунални систем у коме свака друштвено-политичка заједница почев од општине има посебну, своју организацију управе, своје прописе и своје таксе, отвара за грађане који траже остварење свог права, питање коме органу треба да се обрате и коме органу треба да се жале на льегову евентуалну одлуку. Та питања задају грађанима извесне тешкоће које се увећавају преношењем одређених послова од јавног интереса на радне организации е. Редиговање прописа не би смело да учини прописе формално још сложенијим, напротив, редакција треба у границама могућности да их учини јаснијим и прецизнијим (види више о томе на крају овог чланка). VII. Није карактеристика нашег правног система, али je појава која постоји, да допет пропис пада у заборав и не примењује се. Односно да.се ньегова примена уггућује у правду различитом од првобитно замишљеног иако се сам пропис не меаьа нити допуњује. Метод којим je пропис припремљен има и ту неког утицаја али се на тој појави која није карактеристична за систем овде нећемо задржавати, VIII. Постоје неки методолошки поступци при припремању правних прописа који немају ыикаквог или бар немају непосредног утицаја на увећавање броја измена и допуна али који без обзира на то штети изграђивању правног система. Тако на пример: а) Обимна правна акта (законици и већи закони) чије су бдредбе приликом доношења биле координиране у добар систем и представљале доследно спровођење одређених концепција, бивају искварена накнадним ситним, делимичним изменама и допунама до којим je дошло поводом појединог случаја који представља потпуно усамл>ену и атипичну појаву a због нечега je импресионирао законодавца и навео га да том изменом-закрпом унесе неред у систем и доведе до наопаких решења у великом броју других случајева, другим речима да ради проблематично и неизвесне користи изазове сигурну и знатну штету. б) Измени правних прописа приступа се по правилу на инициативу која je потекла одозго. У принципу то није ни неправилно ни лоше: орган на врху који води одређену политику може да осети потребу за новим регулисањем и преузме одговарајућу иницијативу оправдано и са пуним познавањем ствари. Но исто тако би било нормално, Можда још и више, да покретање поступка буде изазвано низом запажања, критика и предлагања других решења у штампи, на стручним скуповима и од јавности уопште, од широке масе заинтересованих за по ј едина питања, грађана и органа непосредне примене, другим речима одоздо, али до тога ретко долази. Заузимање критичког става према појединим установама позитивног права или само према његовим пој единим одредбама и покретање иницијативе за измену недостаје нарочито код стручњака из праксе и научних радника односних дисциплина где je постало нека врста правила да се о квалитетима позитивног права или ћути или апологетски пише. Долази тако до неугодних ситуација да државни орган по својој иницијативи уклони једну установу као несавремену, нехуману и неподобну да испуни своје функције, a коју су све дотле писци, често веома угледни, сматрали за дужност