Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

447

ћања кантоналног права. Кантони Швиц, Апенцел, Ури, Обвалд, нису имали кодификовано грађанско право, док су зачетке ове кодификације имали само Базел-град, Базел-село, Сент-Гален и Турговија. Што се тиче кантона који су кодификовали своје законе, можемо их поделити у три трупе. Први су везани за Француски грађански законик који се одржао и после престанка политичке власти Француске (Женева). Под јаким утицајем овог права били су и кантони Вале, Нешател, Тесен, Вод и Фрибург. Другој групи je послужило као узор аустријско грађанско право (Берн и Луцерн). Овој групи пришли су касније и кантони Арговије и Солер који су примењивали једно више аутохтоно право. Трећу трупу чинили су кантони који су били под јаким утицајем циришког права чији су се корени налазили у старом германском праву. Овоме су се прикључили првенствено кантони Шафхаузен, Цуг, Гризон и Гларис. Међутим, све бројније везе међу кантонима истицале су потребу доношења заједничког закона јер су кантонална права била застарела и превазиђена. Међутим, федерални Устав из 1848 није давао право Конфедерации да доноси законе како у погледу грађанског тако и у погледу кривичног права. Устав из 1874 само je отварао путеве али тек измене донете 1887 и 1898 донеле су Федерацији потребну компетенцију. Тако je 1881 већ било прихваћено облигационо право а 1889 донето je право готьегьа због дугова као и Закон: о. примени грађанског права на грађане настаньене или којима je одобрен боравак (1891). На тражење швајцарског Удружења правника, које je већ 1868 захтевало унификацију права, професор Еуген Хубер одређен je од стране Федералног савета 1884 да изради упоредну студију кантоналних права у односу на грађанско право. Нешто касније, 1892, затражено je такође од професора Хубера да изради и пројект грађанског законика. Најзад, после дугих и брижљивих студија текст Грађанског законика био je прихваћен једногласно од стране федералних скупштинских домова 1907, Ново право, међутим, ступило je на снагу тек 1912 и оно представља, може се рећи, срећан спој старих кантоналних права. Знатан број гьихових принципа био je хармонично спајан и прилагођаван новим потребама, док су недостаци правних прописа допуњавани обичајним правом. Потребно je нагласити да je овај законик препуштао кантонима судску организацију и процедуру. Када се у склону оваквог развоја грађанског права посматра историја грађанскоправне заштите деце и малолетника у Швајцарској, види се да je ова заштита у непосредној вези са развојем појма очинске власти.' Као што je познато, у римском и у германском праву очинска власт над децом била je апсолутна и дозвољавала je протеривање па'И убиство. Касније еманциповање (римско право) и напуштање огњишта од стране детета (германско право) допунили су и у извесном смислу ограничили очинска права. Међутим, ипак у суштини никаква посебна правка заштита детета није постојала (изузимајући детеубиство и абортус). Тек у XIX в. почише мењање појма очеве власти признањем да она обухвата и дужности. Ова власт, дотада ограничена само на оца, проширује се и на мајку. Бернски кантон je међу првима проширио власт на оба родитеља, док су законе-