Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

182

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

текста Бернске конвенције, Швајцарска се нашла пред обавезом да мења свој закон о ауторском праву од 7 децембра 1922 који није потпуно у складу са Конвенцијом у погледу заштите „моралног права”. Због своје непотпуности, закон у чл. 44 упућује на одредбу чл. 28 Швајц. грађ. зак. који се односи на заштиту личних права. Закон о ауторском праву предвиђа само заштиту права објављиваша (чл. 12, ст. 3 и 4) и право да створено дело носи име свог аутора (чл, 43, ст. 1 и 2). Законодавац je стога имао да се одлучи; или да остане при оваквом мешовитом систему, или да изменом закона прихвати одредбу чл. 6 -bis Бернске конвенције. Досада je он остао при првој солудији. У ствари, на швајцарске ауторе примењују се одредбе националист закона о ауторском праву, који се допуњава прописом чл. 28. Грађ. зак. за оне конститутивна елементе личноправних овлашћења које закон не предвиђа. То се односи на швајцарске ауторе чија су дела први пут објављена у Швајцарској. Међутим, на Швајцарце чија су дела објављена у некој од земаља Бернске уније и на стране ауторе примењује се чл. б-bis Бернске конвенције (15). За Швајцарску, која се може сматрати колевком савременог схватања заштите ауторског права постојбином Бернске конвенције о заштити кљижевних и уметничких дела могло се пре очекивати да у свему пође за праксом и системой земальа чланица Бернске уније, у смислу континенталног система, Међутим, она je упркос томе унеколико остала блиска англосаксонском схватању заштите „моралног права“. Ипак треба напоменути да се швајцарска доктрина о личном (моралном) праву оријентише у правду латинске концепције (16). Док се фактички у Великој Британији у знатној мери осећа утицај континенталног система у погледу схватања „моралног права”, занимљиво je, с друге стране, навести случај Канаде која je у закон о ауторском праву од 1921 (чл. 12) унела одредбу потпуно идентичну са доцнијим прописом члана б-bis Бернске конвенције, а стварно у погледу заштите „моралног права“ у пракси остала англосаксонском систему. То je настало због тога, што су канадски судови и даље продужили да примењују прописе општег права на случајеве повреде личноправних (моралних) овлашћења аутора, упркос изричитој одредби закона о ауторском праву који je донет али остао без примене (17). У канад ској судској пракси стога нема ниједне пресуде која би се заснивала на поменутој одредби Закона о ауторском праву. Признанье заштите личноправних овлашћења интелектуалних стварапаца у посебним међународним и националним прописима представља несумњиви прогрес у развоју ауторског права. У том погледу англосаксонски систем знатно заостаје иза континенталног система. Аналогна примена проциса општег. личног права на заштиту личноправних овлашћеша показала се недовољна и неадекватна (18), што проистиче из квалитативне разлике која постоји између личног и „моралног права”. Овај систем формирао je

(15) Alois Troller: Le droit moral de l’auteur en droit suisse, »Le droit d’auteur«, 1951, pp. 16—21. (16) Dr. h. c. Benigne Mentha: Ein Paar Worte zum Urheberpersönlichkeitsrecht, »Musik und Dichtung«, n, 1. 1954, p. 9. (17) Strauss: op. cit. p. 187. (18) Gérard Gavln: Le droit moral de l’auteur en législation et jurisprudence française, Paris, 1960, p. 299.