Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

прюгози

197

вању, јер ce појављује и субјективна оцена органа којима je поверено гоњење и кажњавање. Када ce разматра питање казни онда КЗ релативно одређеним казнама не даје никад судији прелазно упутство како he поступит у конкретном случају. КЗ даје само оквире у којима ce судија мора кретати, а ови оквири су некад тако широки да ce може слободно тврдити да je оцена суда задњег стелена одлучујући фактор, што и доводи до постојања казнене политике. Ако се слажемо да постоји релативни карактер објективних мерила при кажњавању, оправдано се поставља питање како je могуће обезбедити онда једнако кажњавање под једнаким условима. Да ли се и којим организационим мерама и упутствима може уопште и утицати на коригованье неуједначености и неравномерности у кажњавању? Чл. 162. Устава СФРЈ у тач. 2. каже да у надлежност Федерације спада и обезбеђивањејединственог примењивања савезних закона и јединствене казнене политике у области правосуђа, Ова уставна одредба потврдила je праксу спровођења казнене политике, која je показана у целини, дела такве резултате да je афирмисала наше судство као значајан инструменат заштите друштва. Отуда и чл. 135 Устава у ст. 2 каже да судови треба да прате и проучавају друштвене односе и појаве од интереса за остваривање својих функција, да дају предлоге за спречавање друштвено опасних и штетних појава и за учвршћивање закона. Ово значи један одређени заокрет у пракси судова, који су до сада фунгирали у теорији и пракси као класичан орган репресије, а сада се оријентише више према социјалнопревентивној активности. Отуда се морамо запитати, приликом разматрања питања постављања разлика при изберу и одмераваньу казни, да ли je ова различита оцена судова о висини друштвене опасности учињених кривичних дела привредног криминалитета, доводила до неуједначене примене казни у социјалистичким републикама или због адекватног одраза специфичности појединих врста кривичних дела у тим крајевима или појаву треба тражити у нечем другом. Чињеница je да се не сме шаблонски вршити уједначавање казне јер, као што смо већ рекли, при одмеравању казне-узимају се различити елементи у обзир. Међутим, показало се да постоји више околности које утичу на разлике у избору и одмераваньу санкција. Једна од тих околности сигурно je недовољно јасна оријентација која ce манифестује кроз колебање праксе y правцу претеривања или либералности при осуди. Некада je опет узрок овим колебањима и недовољна ефикасност кривичних санкција у борби са привредним криминалом што je евидентно. Неуједначености свакако доприноси и извесна доза рутинерства и погрешног схватања да je временска казна још увек најефикаснија мера за преваспитање и превентивно дејство. Свему овоме греба додати преоптерећеност наших судова и „кампањско“ кажњавање, што све утиче на неуједначеност како при избору главних казни, тако и при степену комбиновања главних казни са споредним казнама и мерама безбедности, што се показује као посебно