Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

206

АНАЛИ ЛРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

штвеном уређењу Југославије земљиште начелно важи као добро од општег интереса, ко je се мора искоришћавати сагласно законом утврђеним општим условима којима се обезбеђује рационално искоришћавање земљишта и други општи интереси. Томе цильу у одговарајућој мери служи и слобода промета земљишта између правних лица о којој говори члан 5 као један од правних услова за унапређење производње личниц радом, у границама и условима које закон одређује. Не губи се, наравне, из вида друштвено усмеравање у правду подруштвљавања производите практичним облицима кооперације са социјалистичким привредним организацијама. Томе циљу служи и ограничение таквог промета земљишта установљавањем пречег права куповине у корист друштвених привредних организација, које се законом установлю е очевидно ради унапређења социјалистичке привреде и социјалистичких привредних односа у пољопривреди и на шумском земљишту. Томе више не одговара и нема друштвеног оправдања архаични облик акумулације землшшта у приватном власништву посредством остваривања пречег права куповине смесничара, сродника и сл.“ (Савезни врховни суд, Рев. 2605/62 од 9. II 1962. Збирка судских одлука, књ. VIII, св. 1, одл. бр, 45). 1. У образложењу пресуде Врховног суда Југославије заузет je став да нема места у нашем праву законском праву прече куповине непокретности земл>ишта у корист сувласника —« физичког лица. Пре него што бих заузео став по овом питању потребно je да се изнесе став нашег старог и данашњег законодавства, наше данаппье правне теорије и судске праксе. Српски грађански законик je познавао законско право прече куповине на непокретностима. Ово право je постојало у корист сувласника („смесничара или заједничара“), наследника („најближе родбине“) и суседа („суседи први и комшије“) (1). Оно je било уведено из аграрно-политичких разлога: да спречи велико распарчавање поседа и да обезбеди да непокретност остане у рукама исте категорије лица. Општи имовински законик за Црну Гору je законском праву прече куповине дао значајније место него што je то случај у СГЗ. Он то право признаје лицима које назива једним именом „ближици“ а ту долазе братственици, међаши, сел.ани и племеници“ (2). Сувласници недељиве ствари имају законско право прече куповине пре напред наведених лица (3). У Црној Гори ово право je било уведено да се „очува кућа, братство и племе од сваког страног имовинског мијешања ; ‘ (4). Аустријски општи грађански законик не познаје уопште законско право прече куповине. Он једино говори о уговорном праву прече куповине које може да постоји и на покретним и на непокретним стварима (5).

(1) § 670 СГЗ гласи: „Што се непокретних добара тиче, као миљкова и баштира, закон даје неким лицима право, да имају првенство на куповину. Таква лица су емесници или заједничари, родбина најближа, која би право наследства у продатим добрима имала, ко ja би по закону наследила, и суседи први и комшије.“ Законодавним решењем од 14. V 1847 укинуто je законско право прече куповине у корист суседа и комшија, jep je доводило до непотребних спорова. (2) в. чл, 49 ОИЗ. (3) в. чл. 107 ОИЗ. (4) в. Алекса К. Матановић : Цраво прече купње у законодавству Србије и Црне Горе, Архив за-правке и друштвене науке, 1926 књ. XIII, бр. 1 и 2, с. 71 —80. (5) В. § 1072—1079 АГЗ.