Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

396

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

на раду су се, свуда, појављивали као један могући израз грађанске одговорносхи послодавца. Било да je га одговорност почивала на кривици, било да je у већем или мањем степену била објективна, она je била индивидуална и била je ефективна у зависности од имовинске ситуације њеног носиоца. Жрхве удеса на раду (припадници радничке класе) су, с једне схране, захтевале проширење одговорности послодавца (на случајне удесе, удесе који су проузроковахш кривицом жрхве (осим намерно изазваних удеса итд.), и, с друге схране, гарантију да ће им обештећење бити плаћено. а) Преи системы којима се обештећење удеса на раду посебно регулише, удовољавали су овим заххевима само делимично. Одговорносх послодавца je била објекхивизована, али je појам удеса на раду био узак, гарантија обешхећења није била ни похпуна ни довољна, системой су били обухваћени само индустријски радници. Карактеристика ових система je била што су они и даље формално почивали на индивиду алној одговорности послодавца, али je овоме била дата могућност да олакша терет плаћања накнаде путем осигурања од одговорности (принцип факултативног осигурања од одговорности). Y овом систему се тек посредно, ако се послодавац датим му правом буде користио, дају гарантије жртви да ће јој досуђено обештећење бити исплаћено. Овај систем je још и данас у важности: од европских земаља у Белгији i 1), аод ваневропскнх земаља у великом броју северноамеричких држава ( 2 ). б) Даља етапа у развоју су системи који се заснивају на обавезно.м (прпнудном) осигурању за удесе на раду. Они су данас готово опште прихваћени у европским земљама. Но међу овим системима постоје велике разлике. Y једнима су траговн индивидуалне одговорности послодавца још видл>иви и они се, у суштини, заснивају на обавезном осигурању од одговорности послодавца (нпр. швајцарски Закон од 1911. и холандски Закон од 1921); у другима се индивидуална одговорност послодаваца изгубила и формално je уступила место колгктивној гарантији. Овај систем je најпре прихваћен y Немачкој (Ufallversicherungsgesetz од 6. јула 1884), а затим са извесним мањим или већим изменама и у многим другим земљама (Аустрија, скандннавске земље, Италија, Луксембург). Y суштини су истом концепдијом прожети и нови системи који обештећење за удесе на раду укључују у општи систем социјалног осигурања (Француски систем установлен Законом од 10. октобра 1946. и енглески систем уведен законом од 1946, који je ступио на снагу 5. јула 1948 National Insurance [lndustrial lujuries] Act.). Карактеристнке су система који почивају на колектнвној гарантији: обавезно подвргавање систему чим су испухьени законски услови, плаћање „котизација” законом одређеним организацијама које врше службу осигурагьа, право на обештећеше у случају удеса настаје за заштићено лице независно од тога да ли je „котизација” уплаћена или

(i) Paul Horion: Les rapports de l’employeur avec la sécurité sociale à l'occasion des accidents du travail et des maladies profesionnelles” национални белгијскн реферат подпет на V i\ieb. конгресу за право рада и социјалну сигурност, одржаном у Лиону од 18—22. септембра 1963 објавл»ен у Rivista di diritto internazionale e comparato del lavoro, 1963, No, I—3. стр. 281 и сл.

(2) Stephan A. Riesenfeld: Contemporary Trends in Compensation for Industrial Accidents Here and Abroad, California Law Review, 1956, No 4, стр. 534.