Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

398

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

његовој страни најтежих облика кривице (намера, груба непажња и сл.). Ако je, пак, штету проузроковало хреће лице, његова одговорност ће ce центи према правилима граВанског права о одговорности за штеху проузроковану другим лицима. Y овим хипохезама ће жрхва удеса на раду, поред користи ко je јој припадају према посебном законодавсхву, моћи осхварихи допунску накнаду у висини разлике између накнаде шхехе која би јој припала према правилима граВанског права о одговорносхи за шхету и добивеног износа обешхећења из основа социјалног осигурања. Са своје стране, орган социјалног осигурања ће, у овој хипотези, схећи право да од шхехника (послодавца или хрећег лица) осхвари рамбурс издатака које je исплатио или ће имахи да исплахи жртви удеса на раду на основу специјалног законодавсхва. На изложении основима je ово пихање врло прецизно и подробно регулисано у немачком и француском праву. Према немачком праву (§ 636 и сл. Закона од 30. априла 1963. којим je измењен и допуњен Закон о осигурању од несрећних случајева од 1884 Unfallversichemngs-Neuregelungsgesetz) питање „одговорности предузимача” (наслов трећег одељка првог дела UVNG-a) регулисано je најпре према радницима (осигураницима) (§§ 636 поменутог Закона), а затим према органима социјалног оситурања (§§ 640 и сл. поменутог Закона). Полазећи од принципа „искључења одговорности предузимача” према осигураницима (који уместо тога стичу право на обештеђење према органу соцнјалног осигурања), немачки Закон (§ 636 пом. Закона) je предвидео изузетке од тог принципа у два случаја: када je предузимач „удес на раду намерно изазвао” и „када je удес на раду наступио при учешћу у општем саобраћају”. Y ова два случаја, предузимач против кога je осигураник подигао одштетни захтев неће моћи да истакне приговор „осигурања” и перед тога што je осигураник добио од органа социјалног осигурања оно што му по закону у случају удеса на раду припада. Но, немачки Закон не дозвољава „кумулацију престација” и изричито прописује (§ 636 друга реченица) да се од износа накнаде штете коју дугује предузимач имају одбити изцоси које je осигураник по основу удеса на раду примио од социјалног осигурања. Предузимач ће поред тога одговарати и према органу социјалног осигурања, но ова одговрност се не поклапа потпуно и увек са одговорношћу предузимача према раднику осигураннку. Тако ће предузимач одговарати према органу соцнјалног осигурања не само онда када je удес на раду изазвао намерно него и када га je проузроковао „грубом непажгьом”. Y оба ова случаја послодавац ће бити дужан да накнади органу соцнјалног осигурања све издатке ко je je он у следству удеса на раду морао учинити (§ 640 став 1 UVNG). Но, орган социјалног осигурања може од захтева за накнаду штете „по правичности” одустати, водећи посебно рачуна о економској ситуацији штетника (§ 640 став 2 UVNG). С обзиром на овакво одвојено регулисаше одговорности послодавца према осигураном раднику и према органу социјалног осигурања, немачки Закон je прихватио концепцију према којој органи социјалног осигурања не изводе у хипотезама одговорности послодавца према правилима грађанског права своје право према предузимачу из права која су радници-жртве удеса стекли према послодавцу, тј. захтев органа социјалног осигурања за накнаду од послодавца не почи-