Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

400

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

о одговорности за проузроковану штету je искључена (у смислу чл. 466 Зак. о социјалној сигурности). МеВутим, француско право je створило један нови појам кривице у области удеса на раду, који ће се на одређени начин, приликом утврђивања обештећења узети у обзир. То je појам кривице „која се не може оправдати” појам „неизвињавне кривице” (faute inexcusable) која ce у хијерархији крнвица налази између „трубе непажње” и намере. Но њено постајање на страни поелодавца не повлачи за собой примену правила грађанског права на накнаду штете ни у односу на жртву, нити у односу на орган социјалне сигурности. Y овој хипотези, жртва стиче право да тражи од органа социјалне сигурности паушално повећање обештећења које joj се на основу закона дугује за удесе на раду, а „касе социјалне сигурности” су овлашћене и послодавац дужан да joj плати „додатну котизацију", која не може прећи законом одређене границе (чл. 468 ст. 1 и 2. Законика о социјалној сигурности). Као што се види, „неизвигьавна кривица” не повлачи за собом, као у случају намере, примену режима грађанског права, него представља чинилац помоћу кога се у систему обештећења за удесе на раду уносе елементи индивидуалне одговорности, са циљем, с једне стране, да се жртви која je страдала у следсхву овакве кривице Aâ допунско обештећење, а с друге стране, да се, повећавањем обавезе послодавца, постигне превентивно дејство да се на жртве утиче да предузимају потребив мере за спречавање удеса на раду ( 3 ). Тако у француском праву ствари стоје када je у питању удес на раду који су проузроковали „послодавац или његови радници”. Шта, ако je удес на раду проузрокован од трећег лица тј. од лица које, као што се у француском Закону каже, није „ни послодавац ни његови радници"? Француски Закон je у овој хипотези изричан: за расправљање односа измеВу жртве и штетника (трећег лица), као и за односе измеВу штетника и касе социјалне сигурности важи режим општег (граВанског) права (чл. 470, став 1, 2 и 3. Зак. о социјалној сигурности). Практично то значи да ће жртва имати право да захтева од штетника накнаду за претрпљену штету у обиму у коме та штета није била репарирана применом прописа о социјалном осигурању, док ће органи социјалне сигурности, са своје стране, по основу суброгације имати право да траже од штетника - трећег лица, у границама његове одговорности, рамбурс учшьених издатака у корисг оштећеника-жртве удеса на раду. Као што се види, и према немачком и према француском систему, у хипотези удеса које проузрокују трећа лица важи режим општег (граВанског) права, чпја примена треба да обезбеди жртви поред обештећења које добива по основу социјалног оснгурања допунску накнаду, а органима социјалног осигурања накнаду учшьених издатака. Међутим, ако je удес на раду што најчешће бива проузроковао послодавац или његови радници, оба система полазе од тога да се жртве удеса на раду морају задовољити обештећењима која предвиВају прописи о социјалном осигурању за удесе на раду, а сама изузетно, у случају постојања најтежих облика кривице, отварају врата повећањима. И један и друга систем игноришу потпуно случајеве обичне кривице (непажње) на страни послодавца.

(в) Granger, нав. дело, стр. 579.