Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

401

ОБЕШТЕНЕЊЕ ЗА УДЕСЕ НА РАДУ И НАКНАДА ШТЕТЕ

Ha xaj начин се, перед колективые репарације, сасвим изузетно и са ограниченны дејствима, примењује упоредо принцип индивидуалне одговорности. Овакво безусловно нгнорнсање обичних кривица има за последицу да се, у највећем броју случајева удеса на раду, губе из вида не само оправдани захтевн жртава за већим обештећењем него и превентивна функција одговорности засноване на кривици, која у овом примеру треба да одигра, управо због тога што je реч о телесним повредама, важну улогу ( 7 ). 2. Y законодавствима о којима je било речи, питање односа између обештећења по основу социјалног осигурања и накнаде штете према правилнма о граВанској одговорности je, као што смо видели, решено на бази принципа некумулације: оштећени радник je, у хипотезама y којима je ыогао да тражи накнаду штете према правилима о грађанској одговорности, стицао право на тзв. допунску накнаду у висини разлике између примл>еног обештећења по основу социјалног осигурања и пуне накнаде штете према правилима граБанског права. Одговорно лице (послодавац при постојању тешких облика кривице, треће лице у свим хипотезама одговорностн према правилима грађанског права), пак, било je дужно не само да плати ову допунску накнаду оштећеном лицу него и да накнади „посредну штету” коју je услед тога претрпео орган социјалног осигурања. Питање односа између одговорности по „општем праву” и система обештећења по основу социјалног осигурања решено je на посебан начин, који се у значајној мери разликује од изложених решења у законодавству европских капиталистичких земаља и у енглеском праву. Биће због тога корысно да ставове енглеског права у овој ствари макар укратко —■ колико нам то простор дозвољава изложимо. Ово питање je у Енглеској регулисано законском новелом из 1948 Law Reform {Personal Injuries) Act којим je допуњен Закон о осигурању против несрећних случајева из 1946. (The National Insurance [lndustrial Injuries] Act). Основна характеристика енглеског система je у томе што систем обештећења по основу социјалног осигурања за удесе на раду за разлику од изложених система ни у једној хипотези не искључује правила о накнади штете по основу Common Law, него само ограничава њихово дејство. Према овом систему, правила социјалног осигурања о обештећењу за удесе на раду могу се, у принципу, у свим хипотезама кумулативно применити са правилима о накнади штете садржаним у Common Law-u, али се износ накнаде штете умањује према мерилима које утврђује закон, и ово ће ограничење увек деловати без обзира на степей кривице штетника. Друто je обележје енглеског система да се овом кумулативном применом могу користити само жртве удеса на раду, а не „Фонд повреда на раду”

( 7 ) У законодавствима многих других европских земаља су усвојена у погледу односа измеЬу обеппећења по основу соцнјалног осигурања и накнаде штете према правилима грађанског права елнчна решења. За швајцарско право (чл. 100 Законика о раду од 1911) в. А. Bernstein: Les rapports de l'employeur avec la sécurité sociale u Rivista di diritto int. e comparato del lavoro, 1963, No I—2—3, стр. 318—319; за белгијско право в, Paul Horion; Les rapports de l'employeur avec la sécurité sociale y Rivista di diritto int. e comparato del lavoro, 1963, No. I—2—3, стр, 287; за италијанско право (чл. 4, Уредбе од 17,. августа 1935) в. Simi: I rapporti dell' imprenditore con la sicurezza Sociale у Rivista di diritto int. e comp. del lavoro, 1963, No. I—2—3, стр, 362—363.