Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

403

ОБЕШТЕНЕЊЕ ЗА УДЕСЕ НА РАДУ И НАКНАДА ШТЕГЕ

без обзира на степей кринице штетника и без обзира да ли je у питатьу штехник-послодавад или штетник-хреће лице. Овакав став ироистиче из схватања да се штетник, бар делимично, „искупио” доприносима социјалнох осигурања које плаћа. То значи да по овом систему штетник, без обзира на тежину своје грешке, не одговара за штету произишлу из удеса у пуном, већ само у ограниченом обиму. То се не може сматрати оправданны ни са становишта репараторне, ни са становишта превентивне функције одговорности.

111

Пошто см о изложили како je питање односа између обештећења по основу социјалног осигурана и накнаде штете према правилима грађанског права регулисано у правним сисхемима западнях земаља, треба сада испитати на којим основима га треба решавати у правима социјалистичких земаља. Ово питање има свој суштински и свој правнотехнички вид. Нема сумне да у његовом решавању треба поћи од суштине, а то значи од обима права која се радном човеку признају одн, треба да признају у социјалистичком друштву. Полазећи од тога, можемо одмах рећи да у једном социјалистичком друштву тенденција треба да иде у смеру све већег признана права жртвама удеса на раду и та тенденција треба да долази до све пунијег изражаја и да буде све наглашенија у мери у којој се учвршћује материјална база тог друштва и подиже на виши степей његов економски потенцијал. Треба, због тога, најпре видети како се ово питање поставља и решава у праву и пракси СССР, а затим ћемо, у завршном делу, изложити садашне стане на овом подручју у нас и како би гребало ово питане регулисати у нашем правном систему. 1. Питане које разматрамо било je најпре регулисано у члановима 413. и 414. Грађанског кодекса РСФСР од 1922. (који je важно до 1961. године). ¥ овим правилима je било предвиВено да радник који je претрпео штету у удесу на раду има право да тражи допунску накнаду од предузеђа или појединца „који за оштећеног уплаћују износе по основу социјалног осигурана” „ако je штета проузрокована кривичном радном или пропу штанем предузимача”, у овом истом случају орган социјалиог осигурана „има право потраживана према предузимачу у висини помоћи коју je дао оштећеном” (чл. 413). Ако je, пак, штетник био „треће лице”, оштећени je имао право да тражи од нега допунску накнаду у висини разлике између пуне накнаде и примљеног обештећена на основу соцнјалног осигурана, у свим случајевима када je штетник према правилима граВанског права био одговоран за проузроковану штету. Под истнм условима je и орган социјалног осигурана имао право регреса према „трећем липу”, и то у висини дате помоћи оштећеном раднику (чл. 414). Формулација о „кривичним раднама као претпоставци одговорности „послодавца”, како према жртви тако и према органу социјалног осигурана вероватно унета у Грађански кодекс од 1922. године под утицајем немачке Reichversicherimgsorclnung од 1911. која je садржавала у § 898. слич-