Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

404

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТЛ

ну одредбу морала се показати као „туВе тело” у систему социјалног осигурања ко je je имало за цил> да пружи стварну и адекватну заштигу радним људима. Због тога je одредба чл. 413. добила у пракси такво тумачење које joj je дало сасвим друга смисао и значење. Hajnpe je Врховни суд СССР-a својом одлуком од 10. јуна 1943. дао тумачење да се под „кривичним радњама и пропуштањима” подразумевају радње или пропуштања којима се крше правила о заштити рада и мерама обезбеђења радника при раду ( 10 ), а потом се искристалисало гледиште да je за одговорност послодавда довољна његова кривица, чак и онда када она нема кривични карактер” ( 11 ). Судска je пракса, меВутим, у извесним случајевима, отшила преко принцхша кривице досуВујући допунску накнаду раднику и онда када je повреда на раду настала „случајно” дејством опасне ствари, применивши, дакле, и овде правило о објективној одговорности предвиВено у чл. 404. Грађанског кодекса (од 1922) ( 12 ). Y оправдање оваквог става се у совјетској теорнји износило да je неоправдано и неправедно да „треће лице” са којим предузеће није у радном односу, повреБено у следству делатности са повећаном опасношћу, тј. без кривице предузећа, добија пуну накнаду за претршъену штету (у смислу чл. 414. ГраВанског кодекса), а да радник тог предузећа који je повреБен под истим околностима, нема право на допунску накнаду и мора се задовољити мањим обештећењем које ce повреБешш радницима даје по основу социјалног осиграња ( 13 ). Ново совјетско гра Банско законодавство није прихватило наведене разлоге и захтеве у прилог признања права жртава удеса на раду на допунску накнаду и у случајевима да je удес на раду проузрокован деловањем „извора повећане опасности”. Одбацившн формулацију из старог кодекса о „кривичним радњама и пропуштањима”, ново граБанско законодавство je у погледу одговорности предузећа за удесе на раду које су претрпели његови радници остало у границама теорије кривице. Но, за разлику од немачког и француског права, по којима послодавац одговара пре.ма раднику и оргашша социјалног осигурања само за најтеже облике кривице, совјетско законодавство je предвидело да та одговорност настаје у свим случајевима када je „телесна повреда или друто оштећење здравља проузроковано кривицом организације или граВанина” (чл. 91. Основа граВанског законодавства СССР ил. 460. ГраВанског кодекса РСФСР). Y овој хипотези, „организација или грађашш” су дулши да оштећеном раднику дају допунску накнаду, а органу социјалног осигурања да накнаде износе помоћи и пензија које исплате жртви удеса на раду (ил. 91. Основа ГраВанског законодавства СССР чл. 463. ГраВанског кодекса РСФСР). Што се тиче односа измеВу штетннка, жртве удеса и органа социјалног осигурања у случају да су повреду проузроковали „организација или граВанин који нису дужни да за оштећеног уплаћују допргшосе за државно со-

(io) Постановление Пленума Врховног суда СССР, Но. 11/M/6/Y које je in extenso објављено y службеном издаљу Гражданског кодекса РСФСР од 1922. (и) О. С. Иоффе = Ответственность по советскому гражданскому праву, Лењинград, 1955, стр. 282. (12) Исто, стр. 283. (13) в. Ж. К. Ананьева Э. Я. Лаасик: Об обязательствах возникающих вследствие причинения вреда, Советское государство и право, 1961, No. 3, стр. 101 и сл.