Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

405

ОБЕШТЕБЕЊЕ ЗА УДЕСЕ НА РАДУ И НАКНАДА ШТЕТЕ

цијално осигурање”, тј. као „трећа лида”, они ће бити одговорни према штехнику и органу социјалног осигурања према правилима грађанске одговорности, тј. не само онда када су удес проузроковали својом кривицом (чл. 444, и 445. Грађанског кодекса), него и онда када je удес проузрокован „изворима повеђане опасности” који се налазе у поседу одговорног лица (чл. 454. Гра Банског кодекса) (чл. 92. и 94. Основа грађанског законодавства СССР чл. 461. и 463. Грађанског кодекса РСФСР). Решења усвојена у совјехском праву у погледу примене граВанске одговорности у систем содијалног осигурања у пореВењу са системима који установљавају одговорност послодавда само у хипотезама најтежих облика кргшице представљају несумњив напредак. Она, пре света, обезбеБују жртви допунску накнаду у свим хипотезама кривице организације, укључујући и „обичну пажњу”. Тиме je удовољено у већој мери репараторној функдији гра Банске одговорности. ПредвиВајући одговорност организације и у случају њене обичне непажње, совјетско законодавство je водило рачуна о превентивној функцнји граВанске одговорности, која захтева да последние штетних радњи сноси онај који их je својом кривицом проузроковао. МеВутим, као што смо видели, совјетско законодавство ce, у погледу одговорности организације за удесе на раду које претрпе њени радници, зауставило пред вратима објективне одговорности, отклањајући њену одговорност за штету проузроковану „извором повећане опасности”, иако се за тако проузроковану штету по совјетском грађанском праву одговара. На тај начин je у совјетском праву остала разлика коју je тешко оправдати, измеВу положаја оштећеног радника који je према организацији „треће лице” - такав радник ће стећи право на допунску накнаду и у хипотезн штете проузроковане извором повећане опасности и оштеВеног радника који je члан радног колектива организације такав радник ће имати право да тражи допунску накнаду само у случају да je штета проузрокована кривицом организације, a неће такво право стећи у случају да je штета проузрокована „извором повећане опасности” који je у поседу организацијеј 11 ). 2. Југословенско право садржи, такоВе, правило о томе у којим случајевима ће привредна организација (односно приватни послодавац) у којој je запослен радник који je претрпео удес, одговарати за причињену штету. Правила о томе што се тиче одговорности организација садржана су у Основном закону о организацији и финансирању социјалног осигурања (чл. 165. и сл.). МеВутим, за разлику од других правних система

(14) У чланку H. С. Малеин: К вопросу о вине и случае в деликтных обязательствах, објављеном у Советское государство и право, 1963, No. 4, стр. 138, изнети су разлози због којих није било могуће усвојити тезу о допунској накнади и у случају удеса проузрокованог изворима повебане опасности. Ту се усвојена солуција покушава између осталог правдати тиме што се радници који раде у једном предузећу не могу сматрати „околином" у односу на то предузеће а то je један од услова за примену чл. 454 Грађанског кодекса гледиште које се тешко може бранити, јер су тим опасностима највећма изложени радници који су са тим изворима у непосредном додиру. Убедљивији je, свакако, аргумент против проширивања права на повећану накнаду који се заснива на ~.... економским могућностима грађана, организација и државе у целини” (Исто, стр. 140), јер такви разлози у истину могу постојати, али их не треба прикривати навођењем всштачких аргумената, који могу, ако се укорене, отежати прихватање у будућности праведних решења када матери ј алии разлози за њихово прихват ање буду отпали.