Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

406

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

који су ово питање регулисали и у којима je, као шхо смо видели, утврђено, с једне стране, када и под којим околностима ће псюлодавац (односно организација) одговарати према раднику који je претрпео удес и, с друге стране, какве и колике су, у тим или другим посебним случајевима, гьегове обавезе према органу социјалног осигурања, у југословенским прописима je само реч о ситуацијама у којима настају обавезе организације односно приватног послодавца према органима содијалног осигурања „на накладу причшьене шхете”, док се о правима жртве према организадији односно приватном послодавцу ништа не говори. Поред тога, у југословенском Закону није било у овом погледу јасне оријентације ни начелног става, тако да je долазило до честих менана и допуњавања правила, посебно онда када су фондови заједнице социјалног осигурања западали у финансијске тешкоће. Овакво стање je доводило у недоумицу и судове који су одлучнвали у споровима из ове материје, и они су, због непотпуног и неадекватног регулисања, имали тешкоћа у проналажену правилних решена. Те тешкоће je повећавала чшьеница да су спорове између органа социјалног осшурања и привредних организација расправљали једни судови (привредни), а спорове који су произилазили из истог несрећног случаја између привредне организације и жртве удеса на раду друга судови (опште надлежности). Велики практики значај овог питана захтевао би да се оно исцрпно изложи и анализира у свим неговим видовима, али нам то простор овде не дозвољава, и зато ћемо се ограничит само на сумарно изношене ове проблематике, на указиване на основне недостатке наших прописа у овој материји, на утврђиване принципијглне основе на којој би однос између обештећења по основу ссцијалног осигурана и одговорности за штету према граВанском праву требало регулисати у будућем законодавству ( 15 ). а) Опште правило о условима настанка одговорности лица према заводу за социјално осигуране за проузроковану „болеет, повреду, инвалидност, телесно оштећене или смрт осигранпх лица” (ту су, дакле, укључене и повреде или смрт осигураног лица које су наступиле у следству удеса на раду) изражено je у чл. 165. став 1. Основное закона о организацији и финансирању социјалног осигурана, где се каже да „завод има право захтевати накнаду штете причшьене фондовима заједница од лица која су их проузроковала камерно или крајњом непажњом (подв. Шlсац). Овом формулацијом je Закон обухватио сва „физичка лица” без обзира на нихово својство и нихов однос према оштећенику, а то значи да су том формулацијом обухваћена како лица која са оштећеником раде у истој организацији или код истог послодавца, тако и тзв. трећа лица, тј. она која у погледу рада не стоје ни у каквој вези са оштеВеником. Услов настанка одговорности према заводу je у оба случаја иста: постојане на страни штетника „намере” или „крајне непажне”. Ово опште правило се допуњава једним посебним, које се односи на непредузимане хигијенско-техничких мера заштите на раду (чл. 166.

(is) Исцрпна анализа како нашег законодавства тако и судске праксе у овој материјн дата je у нашој књпзи која ће ускоро изаћи из штампе у нздању Института за упоредно право и Издавачког предузећа „Просвета" под насловом: „Одговорност и ыакнада за штету у радним организацнјама".