Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

407

ОБЕШТЕНЕЊЕ ЗА УДЕСЕ НА РАДУ И НАКНАДА ШТЕТЕ

ст. 1. поменутог Закона). Ту се каже да завод има право „захтевати накнаду штете причињене фондовнма заједнице од организације или приватног послодавца ако су болеет, повреда, инвалидност, телесно оштећење или смрт осигураника настали услед тога што нису спроведене обавезне мере хигијенске и техничке заштите на раду или што нису извршене друге мере прописане или наређене за заштиту грађана”. Приметимо да je у плану 166. ст. 1. реч, с једне стране, о „обавезним мерама хигијенске и техничке заштите при раду” (тј. мера заштите радника запослених у организации или код приватног послодавца) и, с друге стране, о „мерама прописаним или наређеним за заштиту грађана” (тј. мера за заштиту „трећгтх лица” лица која нису запослена у организации или код приватног послодавца). Као што се види то се може закључити како из чл. 165. тако ииз чл. 166. Основног закона о организацији и финансирању социјалног осигурана у закону се не прави разлика да ли су лица у питању (физичка или правна) својим радњама (намерним или учиненим из крајње непажње) или пропуштањем (непредузимањем заштитних мера) нанели штету осигураницима својим радницима или осигураницима ■— трећим лицима (граЬанима). То значи да je закон у погледу настанка одговорности према заводима поистоветио ситуацију када je штетник организација (приватни послодавац) у којој je радник запослен одн. лице које са жртвом ради у истој организацији (код истог приватног послодавца) и ситуацију када су штетник и жртва удеса једно према другом „трећа лица”, и у оба случаја прописао исте услове за настанак одговорности; „намеру или крајњу непажњу” када су у питању физичка лица; непридржавање заштитних мера, тј. бар обичну непажну када je у питању организација односно приватни послодавац. Треба, дал>е, у вези са овим истаћи да je закон посебно регулисао питане „накнаде штете” која се дугује заводима у случају да je штету проузроковао радник „на раду или у вези са радом”. То питанье je регулисано у чл. 165. ст. 2. и 3. Основног закона о организации и финансирању социјалног осигурања. Из ових прописа произилази да за штету (болеет, повреду итд.) осигураника коју je намерно или крајњом неважном „проузроковао радник на раду или у вези са радом” одговара заводима организација одн. друштвено-политичка заједница (сагласно одредбама Основног закона о радним односима) (ст. 2), а ако je штета, тј. болеет, повреда итд. проузрокована кривичним делом, „Завод има право да захтева накнаду штете и непосредно од радника”. б) Основни недостатак прописа којима je регулисано питане накнаде штете у систему обештећена по основу социјалног осигурана јесте у томе што ти прописи поистовећују две различите правне ситуације: ситуацију када je повреду, инвалидност итд. осигураника проузроковала његова радна организација односно послодавац код кога je настрадали осигураник запослен или лице за које радна организација односно приватни послодавац одговарају (другови на послу), и ситуацију када између штетника било да je за штету одговорна организација или појединац и настрадалог осигураника не постоји радни однос, када je штетник у односу на жртву удеса на раду треће лице.