Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

408

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Ове две различите правые ситуације захтевају различита решења увек када се у погледу одговорности штетника према жртви удеса и према органу социјалног осигурања одступа од опшхег режима одговорности. Када такво одступање постоји - као што je то овде случај како код нас тако и у свим европским законодавствима онда се то одступање може односити и треба да се односи само на прву ситуацију а не и на другу ситуацију где огшгти режим одговорности (трећег лица према жртви и органу социјалног осигурања) мора остати у целини у важности. Само у случају да je режим општег права одговорности одржаы у целини на снази упоредо са системой социјалног осигурања, онда не би било места да се прави разлика између две наведене ситуације: штетник би увек одговараа како према жртви, тако и према органу социјалног осигурања чим су према општем (грађанском) праву исиуњени услови за гьегову одговорност. Изједначавање ове две различите ситуације je у пракси Доводило до тога да су фондови социјалног осигурања остајали без накнаде и онда када им je та накнада и по праву и по логици требало да припадне ( 16 ). Други крупан недостатак наших прописа у овој материји je у томе што се у њима ниједном речи не говори да ли, у којим случајевима и у којем обlгму пострадали осигураници, који су за претршъену штету добили обештећење од завода, имају права на накнаду за претрпљену већу штету од организације, послодавца или појединца који су штету проузроковали (болеет, повреду, иывалидност, телесно оштећење или смрт осигураника). Такве одредбе je било нужно донети због тога што пострадали осигураник за претрпљену штету добија законом предвиВено обештећење по основу социјалног ‘осигурања, па се одмах мора поставити питање није ли закон унапред фиксирао шта вьему припада за претриљену штету, није ли он у потпуности измирен. То je било нужно учинити не само због органа и институција који примењују законе него нарочито због граБана који су могли сматрати да су додељеним обештећењем добили све што су имали добити ида више немају шта.да траже. Може се са извесношћу рећи да су због тога многи настрадали радници-осигураници остали без пуног обештећења и да су за штету одговорна лица неоправдано избегла плаћање накнаде. Као што смо видели, сва страна законодавства која смо испитивали, заједно са одредбама о рамбурсу (регресу) органа социјалног осигурања (ако обавеза такве природе опште постоји) садрже и одредбе о накнади коју одговорна лица за. удесе на раду дугују жртвама. Сва ова законодавства су стала на становиште да ово важно питање не сме остати нерасправљено, да се граВани-осигурашщи не смеју оставит у неизвесности о постојању и обиму својих права да траже накнаду штете у случају удеса на раду. Посебно онда када je у питању одговорност организације односно послодавца према својим унесрећеним радницима соцпјалним осигураницима законом мора бити изричнто утврђено када и у којем обиму осигураник има право да тражи, поред обештећења по основу социјалног оси-

(16) в. нпр. пресуду Врховног суда Југославије Гз. бр. 46/59. од 16. лецембра I960; н гфесуду Врховног привредног суда Сл. 995/583. од 28. августа 1959.