Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

409

ОБЕШТЕНЕЊЕ ЗА УДЕСЕ НА РАДУ И НАКНАДА ШТЕТЕ

гурања, накнаду штете и од одговорног лица организације односно послодавца. Јер, ако се и може узети да се када су у питању трећа лица њихова одговорност према тим лицима према правилима грађанског права подразумева, хо није случај када су у питању организације односно послодавци чији су радншш при раду или у вези са радом настрадали. Y тим односима су посебним законодавством о удесима на раду у начелу искл>учена правила граВанске одговорности, те се мора предвидети када та правила и у којем обиму и даље важе. Због тога се није смело, било да се ствар посматра са гледишта поштовања принципа законитости било са гледишта остваривања основног права грађана на накнаду за проузроковану им штету, оставити ово питање нерегулисано! С обзиром да ово питање није законом регулисано, судска пракса je показивала колебање. Врховтни суд Југославије je насупрот схватањима нижнх судова интервенисао и својим пресудама утврдио да жртва у начелу има право да тражи накнаду од организације-штетника у висини разлике између пуне накнаде и опог што je по основу социјалног осигурања примила. Но Врховни суд Југославије je то право радника-осигураника ограничио на случај кривице организациие (предузећа) {}'). Ако би, дакле, до несреће дошло без кривице радне организације у којој je радник запослен, када би та организација, иначе, имала да одговара према начелима објективне одговорности (штета проузрокована за опасне ствари), настрадали радник не би, према схватању Врховног суда, имао право да тражи накнаду веће штете преко износа обештећења које je добио од социјалног осигурања. Није јасно јер се то из његових пресуда не види на чему се заснива оваква доктрина Врховног суда Југославије. Вероватно je да се она заснива на схватању да право жртве да тражи од предузећа-штетника веће обештећење настаје под истим претпоставкама под којима настаје право завода на регрес од предузећа, а према становишту Врховног суда Југославије то право завода постоји само онда „када je штета проузрокована кривицом, а не када би се накнада могла тражити по начелу објективне одговорности” (Рев. 7/59 од 7. 4. 1959). Оваква доктрина се тешко може бранити. Када Основни закон о организацији и финансирању социјалног осигурања питање већих права жртве није регулисао, а суд заузео становиште да то право жртве постоји, он je то своје становиште могао засновати само на чињеници да се већа права жртве утврђују на основу правила општег (грађанског) права, а не на основу посебних правила социјалног осигурања, у којима се о том праву жртве ништа не говори. Из тога логички следи да се већа права жртве на накнаду морају признати и у хипотези случајног удеса, када према правилима грађанског права жртва има право на пуну накнаду штете, а то je хипотеза случајно настале штете од опасне ствари. Jep, у одсуству изричитог регулисаньа права жртве на већу накнаду, од две ствари се морала прихватити једна са свим логичним последидама које из тога произилазе: или су прописима о обештећењу које жртва удеса добија од социјалног осигурања у случају повреде

(о) в, Пресуду Врховног суда Југославије Рев. 2538/61 од 8 . 2. 1962. и Рев. 2359/63 од 5. 2. 1964; Рев. 12538/61 од 8. 2. 1962; Рев. 1923/64 од 6. И. 1964; Рев. 2359/63 од 5 . 2. 1964.

6*