Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

411

ОБЕШТЕНЕЊЕ ЗА УДЕСЕ НА РАДУ И НАКНАДА ШТЕТЕ

шавање мера снгурности, на увођење нових и одстрањење засхарелих машина и оруђа која учестано доводе до удеса на раду итд. Дакле, уместо ћутања закона треба изричигим прописом регулисахи питање услова стицања права жртве на допунску накнаду од организације одговорне за штету. Иста правила би, mutatis mutandis важила и за приватне послодавце. бб) „Паралелизам” одговорности ортанизације (односно приватног послодавца) према жртви и према органу содијалног осигурања требало би да иде све до случајних удеса на раду проузрокованих опасным стварима. То значи да би организација (односно ириватни послодавац) имала да сноси целокупне накнаде штете увек када je штета проузрокована њеном кривицом или кривицом радника који су на раду у организацији „другова на послу” жртве удеса. Одговорност организације према заводима социјалног осигурања не би требало проширивати и на штете произишле из удеса на раду проузрокованих опасним стварима, и у овој хипотези заводима не би требало признати право регреса, јер би организадија у том случају била оптерећена за износе које по природы своје функције треба да сноси социјално осигурање. Према томе, уместо нејасних, некохерентних и контрадикторних правила садржаних у члану 165, ст. 1, 2. и 3, члану 166, ст. 1. и члану 170, ст. 1. и 2. Закона о организацији и финансирању социјалног осигурања треба једноставно рећи да ће организадија (односно приватни послодавац) бити дужан да накнади издатке завода за социјално осигурање у случају да je њиховом кривицом или кривицом радника који су код н>е запослени проузрокован удес на раду. 2. Одговорност трећих лица (организацией, приватних послодавацапојединица) према жртви удеса на раду и према органу социјалног осигурања. Поред организације и радника који су у њој запослени, штетници могу бити „трећа лица”, тј. лица која у односу на жртву удеса на раду нису ни њена организацией ни радници „другови на послу”. Сматрамо да би у нашем праву требало усвојити решење према којем се у овој хипотези, у погледу одговорности тих лица има применити режим општег (граЪанског) права. Следствен© томе, ако je треће лице одговорно према правилима грађанског права, жртва удеса на раду би имала право да од њега тражи допунску накнанду, а завод би по самом закону (ex lege) стекао право да тражи рамбурс издатака које je по закону био дужан учинит у корист жртве као социјалног осигураника. Треће лице би, дакле, било дужно да у сейм хипотезама плати пуну накладу штете: жртви удеса разлику између пуне накнаде и износа обештећења које je жртва добила по основу социјалног осигурања; заводу за социјално осигурање износ обештећења који je завод дао жртви. 3. Пошто су у питању фундаментална права грађана заснована на принципима грађанске одговорности, мислимо да би регулисагье односа између обештећења по основу социјалног осигурања и накнаде штете према правилима грађанског права, бар што се тиче граВана, требало да буде извршено у нашем будућем граЪанском законику.