Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

487

ПРИКАЗИ

Dr Georg Ress: DIE ENTSCHEIDUNGSBEFUGNIS IN DER VERWALTUNGSGERICHTSBARKEIT. Eine rechtsvergleichende Studie zum österreichischen und deutschen Recht. Springer-Verlag, Wien-New-York, 1968, ХП+2B2 s. Институт за државно и управно право Универзитета у Бечу, чији je директор професор dr Günther Winkler, већ je објавио, у издању познате издавачке куће Спрннгер-Ферлаг, читаву збирку монографија у којима ce расправљају проблеми савременог државног и управног права. Y овој књизи др Георг Pec дао je монографију y којој je упоређивао управно судство у аустријском и немачком праву. Његова излагаља нису од користи само за упоредно проучаваьье управног судства у овим земљама већ и стога што после исцрпне анализе позитивно! права писад на нов начин теоријски образлаже основ управног судства. Познато je да постоје углавном два система за решавање управних спорова. По једном систему ове спорове решава суд опште надлежности, а по другом посебни управни судови, који могу бити управни судови опште надлежности и управни судови посебне надлежности јер решавају предмете само из одреБене управноправне области. И један и други систем објашњава се углавном као одраз примене начела поделе власти. МеВутим, очнгледно je да je историјски развој у свакој држави дао и одговарајућа решења која су теоретичари, без обзира на систем који je прихваћен за решавање управног спора, готово увек правдали началом поделе власти. Г. Рес се не слаже с овим објашњењем и исправно указује да Монтескје у својој теорији о начелу поделе власти није сматрао да и извршна власт мора бити под судском контролом. Сам Монтескје истиче: „Извршна власт већ je по природи својој одређена, па je непотребно ограничавати je; пооебно с обзнром на то да извршна власт решава тренутне потребе” (Montesquieu, De l’esprit des lois. Garnier, Paris, 1927, т. I, стр. 158). Једину контролу извршне власти Монтескје види у контроли од стране законодавног органа. Стога Г. Рес исправно истиче да Монтескје није имао у виду судску контролу рада управе jep je у судској функцији видео само суђење о кривичним делима и решавање спорова измеВу појединаца (Montesquieu, op. cit. стр. 159). С обзиром на то да Монтескје нема у виду сталне судове већ повремене избране судове чије би се судије бирале само за решавање одрећених предмета, Г. Рес исправно указује на речи самог Монтескја који у извесном смислу, сматра да судске функције готово и нема (en quelque façon nulle Montesquieu, op. cit. стр. 156, 153). Ово мало података указује такоВе да je судска контрола рада управе одраз историјског развоја поједнне земље која je, свака на свој начин, с обзиром на друштвене услове под утицајем напреднијих друштвених снага, мање или више, подвргавала управу праву па према томе и судској контроли. Познато je да у судској функцији извесни теоретичари и политичари виде само инструмент политике и идеологије политичке власти. МеВутим, по другом гледишту судска функција врши уравнотежавагье осталих функција у држави. Писац истиче да се развој односа измеВу законодавне и судске функције, с једне, и управе, с друге стране, одлучно променио у корист судства тако да већ има гледишта која сматрају да „уколико не доБе до ренесансе законодавне функције, неизбежан je пут ка судској држави” (стр. 234). Г. Рес се опредељује за гледиште које сматра да je потребно извршну функцију ограничити правом, а не ограничавати право извршном функцијом. Посебно подвлачи да се однос равнотеже појединих функција у Аустрији и Немачкој на тај начин померио, да судска функција према законодавству и управи врши надзорну функдију (стр. 236). Овај се преображај улоге судске функције, излаже Г. Рес, огледа и у увоВењу уставног судства што служи уједно као доказ да се неповерење коме je првобитно била изложена само управа, проширило и на законодавство (стр. 234). Писац указује да je у немачком праву судија везан и за закон и за право, а кад je судија ослобођен ьезаности за закон, одлучује сам судија (стр. 234), тако да та овлашћења „уздижу судију до степена судског