Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

488

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

краља над управом и законодавством" (стр. 234). С друге стране, писац даље истине да судство представља помойну функцију законодавног органа јер судија преиспитује да ли су органи извршне функције у својој делатности поштовали закон (стр. 237). Исцрпним излагањем развоја управног судства у Аустрији и Немачкој, као и анализом позитивное права о овој материји у овим земљама, Г. Рес je у целини изложио управно судство у Аустрији и Немачкој. За нас je од посебног интереса управно судство у Немачкој, с oôanpoiM на то да je западна Немачка држава са федералним уређењем, па извесна искуства могу бити драгоцена. Иако у нашој правној литератури већ има упоредног излагања управног спора у другим државама (Академик Иво Крбек, проф. др С. Поповић, др М. Стојановић), књига Г. Реса може бити само од користи за ближе и детаљније упознавање управног судства у Немачкој и Аустрији. Д. В. Денковић

Лр Миодраг Јовичић, ОМБУДСМАН 4YBAP ЗАКОНИТОСТИ И ПРАВА ГРАБАНА, Институт за упоредно право, Београд, 1969, стр. 67. Студија др Миодрага Јовичића о омбудсману (то je први систематски приказ ове институције на нашем језику) појављује се у тренутку када je ова установа извршила победоносни продор у правне и политичке системе многих земаља, постала предметом бројних књига и чланака, расправа и дискусија. О омбудсману се расправљало и расправља и на симпозијумима и колоквијумима, па таквом и толиком интересу сасвим пристаје пишчева примедба како „у свету данас... влада права „омбудсманија”. Иначе, установа омбудсмана управо ове године бележи редак јубилеј: сто педесет година свога постојања. Омбудсман се први пут појавио у шведском Уставу од 1809, да би скренуо на себе пажњу тек последњнх 10—15 година, када je постао саставни део правних и политичких система многих земаља, почев од Финске (1919), Данске (1953), Норвешке (1952), у овој земљи je уведен војшг Охмбудсман, а десет година касније, 1962, цивилни омбудсман), СР Немачке (у овој земљи постоји само војни омбудсман уведен 1956), Новог Зеланда (1962), Гијане (1966), Велике Британнје (1967), Маурицијуса (1967), па до поједнних федералних јединица САД и Канаде. Додајмо да су неке земље у фази увођења ове установе, а неке озбнљно разматрају могућност да je уведу. Оправдано je питати се који су то разлози те ова установа побуђује такво интересовање законодаваца, правних писаца и политиколога многих земаља. Човечанство je данас суочено са решавањем крупног политичко-правног проблема; како обуздати тако очигледну премой егзекутиве, обезбедити законитост у њеном раду, заштитити права грайана од њених захвата и како омогућнтп успешну контролу и престиж парламента (законодавног тела). Правна и политичка пракса и наука познају вей бројна средства која имају овакву намену (контрола парламента над радом владе, установа министарске одговорности, судска контрола рада управе и нека друга правна и ванправна средства), али су овлашћења управе и дал>е у експанзији, као