Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

489

ПРИКАЗИ

и појаве прекорачења тих овлашћења. Отуда, уколико се желе обезбедити законитост и заштитити права граВана, онда ce морају или усавршавати постојећа или проналазити нова правна и политичка средства. Једно такво ново правно средство обезбеђења законитости и заштите права граВана, управо je омбудсман. Y својој студији др Миодраг Јовичић разматра најважнија питања везана за функционисање ове установе као: избор и статус омбудсмана, субјекти над којима он врши надзор, омбудсманово ступагье у акцију, поступак и метод његовог рада и омбудсманова овлашћења, да би у оквиру закључних разматраньа дао општу оцену о омбудсману. Као основу за ова разматрања писац узима поред скандинавских земаља, у којима се омбудсман прво и појавио (Шведска, Финска, Данска и Норвеппьа), и две земље Комонвелта (Нови Зеланд и Велика Брнтанија). Y поглављу које je посвећено избору и статусу омбудсмана писац указује да je то питање различито решено у земљама у којима овај функционер постоји. Тако у Финској, Данској и Норвешкој омбудсмана бира непосредно парламент, у Шведској посебно парламентарно тело од 48 чланова, у коме су заступлена са по 24 представника оба дома шведског Риксдага. Y Новом Зеланду омбудсмана именује генерални гувернер на предлог Представничког дома, а у Великој Британији монарх. Период на који се бира омбудсман такође je различито дуг. Y скандинавским земљама он износи четири године, а у Новом Зеланду омбудсман се бира на исто време на које су изабрани чланови Представничког дома (дакле, три до четири године). Према стилизацији Британског закона, омбудсмана именује краљица „с времена на време (From time to time)”. YcraßH или закони који регулишу статус овог функционера не садрже забрану реизборности, али, фактички, извесна ограниченна реизборности постоје. Омбудсман не може бити разрешен од дужности пре истека времена на које je изабран једино у Финској. Иако прописи појединих земаља нису изричити у томе, пракса je да се за омбудсмана бира лице са правничким образовании. Обично су то, по пишчевом сведочанству, још и истакнути правници, чланови виших судова, истакнути адвокати, речју, како то доследно каже шведски YcTaß, то мора бити „правник доказаних способности и истакнуте честитости” (чл. 96). За сагледавање односа измеВу омбудсмана и парламента важно je поменути следеће чињенице које писац износи. Премда je омбудсман посебан орган парламента са специфичним овлашћењима за заштиту законитости и права граВана, парламент не може давати омбудсману конкретне налоге за рад. Али je зато омбудсман обавезан да сваке године подноси парламенту извештај о свом раду (у Норвешкој je омбудсман обавезан и на ad hoc извештаје, у случају када домови парламента траже од њега да изнесе одређене случајеве или да своје мишљење). Сем у земљама Комонвелта (Новом Зеланду и Великој Британији), у скандинавским земљама омбудсман свој извештај подноси посебном парламентарном одбору који га разматра и реферише парламенту о резултатима омбудсмановог рада. По правилу се у парламенту поводом извештаја одбора не води нека посебна расправа. Y неким земљама омбудсман нема право да узме учешћа у расправи пред