Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

150

АНАЛИ ПТАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Основни проблеми који се данас постављају у вези са већим степеном заштите учесника у унутраппьем оружаном сукобу јесу следећи: 1. Дд ли од дискреционе оцене држава или од објешивних околности треба да зависи примени заједничког плана 3. Женевсгсих конвенција о занесши жртава рата из 1949. год.? Ово питање je нарочито важно с обзиром да се члан 3, као што то показује пракса, у унутрашььим оружаним сукобима који су вођени после II СР није примењивао. Експерти Међународног комитета Црвеног крста који су ово питање проучавали од 1962. год. па надаље, увек су се изјашњавали да би примену плана 3. ЖК требало везати за постојање објективних околности. По њима, нити владе, нити побуњеници немају право да арбитрарно доносе одлуку да ли ће применити члан 3. ЖК или не. ЖК прописује да се члан 3. примењује у унутраппьем сукобу када оружане снаге учествују у непријател>ствима. Према томе, ако су те претпоставке испуњене, члан 3. се мора применьивати. Истина, експерти нису чврсто одредили које су то објективне околности ко je намећу обавезну примену члана 3. Њихов одговор je био доста неодреВен: постојање оружаног сукоба у смислу члана 3. не може се порицати ако непријател>ска акција уперена против законите владе има „карактер колективне акције и минимум организације”. Било je и предлога да се као објективни критернји на основу којих би се недвојбено установљавало постојање унутрашњег оружаног сукоба утврде; постојање привремене власти устаника побугьеника на одређеној територији; вршење јавне власти од стране устаника побуњеника; и постојање гьихових оружаних формација. Утврђивање објективних околности које императивно намећу примену члана 3. ЖК, може се постићи установљењем објективне процедуре путем ко je се утврВује поста јање унутраппьег оружаног сукоба, независно од воље држава. Потреба за таквом објективном процедуром постоји. МеБународна заједница не сматра више да су побуне унутар једне државе искључиво унутраппьа ствар те државе, ван домашаја међународног права. Усвајањем члана 3. ЖК, меВународна заједница посматра оружане побуне унутар једне државе и са становишта опасности које оне представљају за међународни мир, па je самим тим и заинтересована да се у тим сукобима примењује важеће међународно право. Закључак по овом питању: примена члана 3. заједничког за све четири ЖК не сме да зависи од дискреционе оцене државе, у којој je допью до оружане побуне. Садаппьи субјективизам и волунтаризам државе да призна или не призна постојање унутраппьег оружаног сукоба на својој територији, а самим тиме и да примењује односно не примењује члан 3. ЖК недопустив je са становишта међународне заједнице. На међународном плану треба утврдити објективан и обавезан поступай за квалификацију унутрашњег оружаног сукоба, а самим тим и примену члана 3. То се може постићи или путем опште формуле, на пример; да се члан 3. примењује кад поста ји на страни побуњеника односно устаника колективна акција и минимум организованости, или путем одређивања ситуација ко je обавезно захтевају примену члана 3, или путем предвиЬагьа органа или поступка за утврђивање постојања унутрашњег оружаног сукоба. Поступак за утврђивање постојања таквог сукоба унутар једне државе имала