Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

151

би право да покрене било која страна уговорница женевских конвенција. Допуне женевских конвенција у том смислу сузиле би или онемогућиле поље арбитрарног манипулисања држава да признају или не признају унутрашњи оружани сукоб који на њиховој територији избије, а самим тим да примењују или не примењују план 3. ЖК. 2. Да ли je корисно у Женевским конвенцијама дефинисати унутрагињи оружани сукоб? Дефиниција унутрашњег оружаног сукоба, ако jy je могуће дати, несумњиво би спречила могућност избегавања примене плана 3. ЖК. Друго je питање да ли се такова дефиниција може успешно дати. Постоји опасност да се при покушају формулације такве дефиниције наиЬу на исте тешкоће на ко je се нашило приликом покушаја да се дефинише агресија. Експерти МКЦК који су оно питање разматрали 1971. год. сматрају да je веома тешко одн. практички неизводљиво дати предизну дефиницију унутрашњег оружаног сукоба. Они су се заложили за усвајање опште формуле којом би се одредио унутрашњи оружани сукоб, с тим да се, примера ради, уз формулу дода листа конкретних случајева, којима би се илустровао појам унутрашњег оружаног сукоба. Такав начин дефинисања je најфлексибилнији. Самим тим би се свака нова ситуација могла разматрати независно од дате дефиниције и независно од датих примера. 5. Кад унутрашњи оружани сукоб прераста у меЬународни? Веома je тешко дати класификацију оружаног сукоба кад током унутрашњег оружаног сукоба дође до иностране војне интервенције или кад након иностране војне интервенције уследи унутрашњи оружани сукоб. Поставлю се питање да ли се међународни елеменат, до кога je дошло услед интервенције страних трупа у унутрашвьи оружани сукоб, рефлектује и на карактер унутраппьег оружаног сукоба и да ли му даје меЬународни карактер, иако не поприма облик међународног сукоба. Треба разликовати две ситуације: прва, кад до интервенције долази у корист легалне владе и на њено тражење; друга, кад до интервенције долази у прилог побуњеника устаника. По мишљењу неких аутора( 6 ) у првом случају интервенција сама по себи не претвара унутрашњи оружани сукоб у сукоб међународног карактера, с обзиром да акција државе интервениента има све карактеристике акције коју изводи легална влама. Насупрот томе војна интервенција неке стране државе у корист побуњеника устаника супротставља два субјекта међународног права, односно оружане снаге легалне владе и оружане снаге државе интервениента, услед чега обавезно долази до примене меБународног ратног права. Успркос томе и у тој ситуации, по мишљењу неких аутора( 7 ) могуће je правити разлику између меЬународног аспекта и унутраппьег аспекта оружаног сукоба, и у односу на устанике побуњенике примењивати само члан 3. ЖК.

(6) Kelsen, Principls of International Law, II изд. 1967. стр. 28—29 Frov.’ein, Völkerrechtliche Aspekte des Vietnam-Konfliktes, Zaö RV 27/1967. стр. 1. и стр. 18; Castren, The Present Law of War and Neutrality, Helsinki, 1954, стр. 167—168.

(7) Mayrowitz, Le droit de la guerre dans le conflit Vietnamien, AFDI, 1967. стр. 163. и сл. Frowcin (као фуснота бр. 6).