Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ну y корист тужиоца y земљишнокњижном улошку бр. 6356 KO Бео град 2, која je до тада била уписана као друштвена својина, a корисник Стамбена задруга „Победа” из Београда. Тужилац je стан издавао y закуп до 1975. године, када ce тужена као његова кћерка уселила y исти и пошто je одбила да ce на захтев тужиоца исели, то je тужилац поднео тужбу 10. 9. 1996. године.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су правилно применили материјално право када су тужбени захтев усвојили, a противтужбени захтев одбили као неоснован. Одредбом члана 33. Закона о основама својинско правних односа je прописано, да ce на основу правног посла право својине на непокретности стиче уписом y јавну књигу или на други одговарајући начин. Тужилац je постао власник спорног стана уписом y земљишне књиге дана 10. 4. 1990. године. Како je тужилац власник спорног стана то y смислу члана 3. наведеног закона, има право да ствар држи, користи да њоме располаже y границама одређеним законом.

Одредбом члана 28. став 4. Закона о основама својинско правних односа, прописано je да савестан држалац непокретне ствари на које и други има право својине, стиче право својине, ако ствар држи протеком 20 година. У конкретном случају, тужена није користила спорни стан дуже од 20 година, рачунајући од дана када je тужилац постао власник, a осим тога, није била ни савесна, јер je знала да je тужилац власник спорног стана. Неосновано истицање y ревизији да ce рок за одржај има рачунати време од 1975. године, када ce тужена уселила y спорни стан, јер y периоду од тада, па до 1990. године, тужилац y том периоду није стекао право својине, стан je био y друштвеној својини, на којем ce y смислу члана 29. наведеног закона, није могла стицати својина путем одржаја. Одредба члана 29. je брисана Законом о изменама и допунама Закона о основама својинско правних односа (Службени лист СРЈ бр. 29/96), који je ступио на снагу 4. 7. 1996. године, али с обзиром да закон нема ретроактивно дејство, то ce рокови за одржај y друштвеној својини примењују тек од дана ступања на снагу тог закона, па убудуће. Осим тога, чак и под условом да ce рок за одржај има рачунати време од 1975. године, тужена не би могла стећи својину путем одржаја, јер недостаје битан елеменат - савесност, с обзиром да je са сигурношћу утврђено да она није била савесни држалац.

Такође су нижестепени судови применили материјално право, када су одбили противтужбени захтев за утврђење да je тужена стекла право становања путем одржаја. Наиме, тужена није могла стећи право становања путем одржаја y смислу правног правила предвиђеног y параграфу 929. Српског грађанског законика, јер од момента када je тужилац постао власник спорног стана (10. 4. 1990. године), па до подношења тужбе 10. 9. 1996. године, није протекао рок који je потребан за стицање права становања.

296

Судскс одлуке - Грађанско прано (стр. 291-306)