Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

стана y Ул. Гандијевој бр. 209 y Новом Београду, a одбацили тужбу као недозвољену да ce утврди да je без правне важности располагање првотужене y пресуди на основу прнзнања П. бр. 1495/87 од 23. 6. 1987. године, тј. признање да je Евица искључиви власник стана y Гандијевој улици.

Врховни суд je испитао побијане пресуде и установио да су судови правилно применили материјално право када су донели такве пресуде, те да ce ревизијом неосновано побијају, али да исход овог спора није одлучан за исход спора по тужби Војина Костића за исељење Иванке Нешић из стана чији je он власник a који ce поступак води под бројем П. 7844/92-94 сада П. 928/02.

У уговору који ce y конкретном случају побија - Ц-10 од 11. 7. 1975. године, уговорне стане су Иванка Нешић - првотужена и Евица Стефановић - друготужена y својству купаца и ИНПРОС - трећетужени y својству продавца стана y Ул. Гандијевој бр. 209 y Новом Београду. Према одредби члана 451. ЗОО уговором између повериоца и трећег, којим ce овај обавезује повериоцу да ће испунити његово потраживање од дужника, трећи ступа y обавезу поред дужника. Предметним уговором бр. Ц-10 од 11. 7. 1975. друготужена je ступила y обавезу поред првотужене да трећетуженом исплати остатак купопродајне цене стана по извршеном коначном обрачуну. To je и била сврха закључивања тог уговора и он je испуњен y целости с обзиром да je цена исплаћена трећетуженом тако што je првотужена исплатила износ од 158.730,00 динара a друготужена 80.603,00 динара. Трећетужени je купцима предао стан и тиме je уговор о купопродаји y целости извршен. У смислу члана 10. ЗОО учесници y промету слободно уређују своје односе што су тужени на описани начин и учинили, па тужилац нема право да на то утиче, као што нема право ни да утиче на односе првотужене и друготужене уређене y пресуди на основу признања П. 1495/87. Али, тужилац има право и интерес да ce утврђује да ли je првотужена, када je купила стан средствима добијеним од школе y којој je била запослена, за решавање свог стамбеног проблема, била дужна y смислу члана 14. Закона о стамбеним односима (Службени Гласник СРС бр. 29/73) да ce исели из тужиочевог стана y Ул. Саве Ковачевића бр. 41. Међутим, чињенице одлучне за решење тог питања не могу ce утврђивати y овом поступку нити су од значаја за решавање овог спора али могу бити од значаја за правилно решавање спора по тужби тужиоца Војина Костића за исељење тужене Иванке y предмету П. 1333/91-93 y коме je поступак прекинут до окончања овог спора.

(Пресуда Врховног суда Србије, Pee. 3809/03 од 27. новембра 2003. године)

303

Судске одлукс - Грађанско право (стр. 291-306)