Arhiv UNS — Crkveni listovi

СИМОНИДА НОВО ИМЕ ЗА МОДУ

Фреска као инспирација

У стваралачком веку сваког уметника постоји неки камен међаш који му је, у одсудном тренутку, променио и усмерио даљи животни пут. Код Александра Јоксимовића, модног креатора највише класе, ова прекретница звала се Симонида олекција „Снмонида" настала је 1967. године, ■ инспирисана прелепом фреском у манастиру али су темељи уметниковог стваралаштва знатно шири од тог једног здања и те једне слике. „Симонидом" је, само, започело Јоксимовићево опсежно дело које је увек извирало из националне културе и традиције и почивало на њима, дело у којем су сгално били испреплетени прошлост и садашњост, наслеђе и авангардизам, мисгицизам и реалност, Његове најбоље колекције високе моде, посебно циклус „Симонида", ,Витраж" и „Проклета Јерина", које су нас прославиле у најпробирљивијим модним центрима света, биле су инспирисане извијеним линијама камене орнаментике, испраним тоновима зидних слика, јарким бојама црквених витража, отменим одорама средњевековних велможа и њихових госпи. Откуд у моди, која у својој бити подразумева савременост, толико фресака, цркава, манастира? - Тачан одговор ни сам не знам, каже Јоксимовић. Дошао сам у Крагујевац као дете, тамо сам и одрастао, али сам рођен на Косову, играо се подно манастира, усред митова. Чини ми се да човек, тамо, још с мајчиним млеком упије у себе нешто што свесно и не схвата. Или је све настало због времена Великог Ћутања... То је време, наставља уметник, када се о српском шационалном бићу, традицији, православљу није говорило. - Мени, лично, никад нико ништа није забрањивао, али то

је, једноставно тако било - каже. - 0 томе се ћутало, у цркву се ишло шуњајући се, славило се кришом, крштење се крило. Било је свега тога у мислима, али не и у разговорима, па је човек са таквим мислима често био сам. У том ћутању и тој самоћи било је неког мистицизма, као и у самој религији и мене је све то привлачило... као и наша средњовековна уметност у целини. Тако је, ваљда, све почело, тако је, верујем, и Симонида са зида прешла на модну писту.

Камен од свиле Писац ових редова сећа се како је почела израда поменуге колекције. Јоксимовић је био веома млад и креирао је у Заводу за економику домаћинства, углавном радну одећу. У то време важан је задатак био запослити што више неквалификованих и полуквали фикованих жена, а таквих је било и у Заводу. Оне нису познавале занат, али су све помало шиле и вез ле. Аца је правио кројеве, цртао

шеме и објашњавао им сваки бод. Као под мађионичарским штапићем, оне су све изванредно уради ле. Камени фризови претварали су се у свилене мотиве, а рељефни ефекат постизале су пун>ен>ем двоструке тканине према тачно и исцртаној прошивеној „мустри". Јоксимовић је захтевао и од себе и од других максималну аутентичност свих детаља: појасева, накита, камилавки, чак су и свилене ципеле биле ручно рађсле. Тако су створени модели који су били очаравајуће светски v. модерни, а узбудљиво препознатљиви, само наши. _ „„ Живот, иначе, може да стзорл

одиста необичне ситуације, па је тако било и у случају „Симониде". Колекција високе моде инспирисана манастирском фреском, настала је баш у време Великог Ћутања када су и висока мода и религија биле прилично проблематичне ствари. Ипак: „Симонида" је први пут приказана у Галерији фресака, на социјалистички празник Дан жена, а светску премијеру је имала у Москви, исте 1967. године, у ок виру прославе 50-годишњице Октобарске револуције. У Москви, сећа се Јоксимовић, ревију је пратило велико узбуђење, На генералној проби, где су мане-

кенке ходале уз музику Мокрањца (као у Београду), организатори су се избезумили. Мокрањац није долазио у обзир, били су категорични, био је сувише „црквени". После грдних перипетија одговорни „начелник" дао је дозволу за музи ку Баха: пошто није било православно, није било ни много опасно! Публика је, иначе, била ван себе од одушевљења. У огромној хали спортова 15.000 људи је уздисало, плакало, пљескало и... крстило се. У огромној интернационалној конкуренцији (у серији ревија учествовало је преко 100 познатих светских креатора, међу којима и Пјер Карден), највише признање освојио је Јоксимовић, за ,Симониду". Поплава копија „Симонида" је код нас наишла на одушевљени пријем, али је изазвала и праве шкокове. Победили су они први огромном већином, што се најбоље видело по београдским улицама. Била је то највише копирана колекција за коју знамо, коју су шиле маме и бабе, везле стрине и ујне, а носиле је дугоноге, мање или више свесне другарице, тек захваћене новом јереси мини модом. Креатор је у почетку био страшно љут због те поплаве (у главном невештих) копија,

после је само слегао раменима. Руку на срце: има ли за једног креа тора већег признања, него кад сви хоће да носе ,његов“ модел? Тако је „Симонидом’ започета блистава каријера нашег најаутентичнијег и најмаштовитијег модног ствараоца који се никад није одвојио од свог порекла. Са својим колекцијама пропутовао је свет, освајао највиша признања, добијао многе понуде за рад од Париза до Москве. Никад није ни размишљао о одласку, јер, како каже, може да ствара само овде. Ту, где су Грачаница, Раваница, Студеница... Где су му корени.

Буба МИИIИЋ

АУТЕНТИЧНОСТ СВИХ ДЕТАЉА: модели из колекције ,Симонида“

ВЕРАН СВОЈИМ КОРЕНИМА Александар Јоксимовић

ВЕРА